Roditelji imaju težak zadatak. Kada nam se rodi dete, mi jednostavno samim tim činom postajemo roditelji, a da prethodno nismo nikome i nigde morali da pokažemo svoje roditeljsko znanje. Čak i ako bismo možda hteli da svoje roditeljske veštine ili, bolje rečeno, predstave i uverenja o tome kako se obavlja roditeljski posao negde usavršimo ili proverimo, to često nije moguće.
Iako u novije vreme postoje škole za roditelje, ipak nigde ne možemo da dobijemo dozvolu za obavljanje roditeljskih poslova i dužnosti. Po rođenju deteta počinjemo da se bavimo posao u kojem još nemamo iskustva. Nemamo pouzdanog znanja o tome kako zadovoljiti to malo biće. Ono što zasigurno imamo jeste velika ljubav prema detetu. Želimo da mu budemo najbolji mogući roditelji i tražimo način da to i postanemo, izjavio je psihoterapeut Zoran Milivojević, koautor knjige Mala knjiga za velike roditelje (Psihopolis).
U ovom vodiču za roditelje Milivojević navodi da često pomišljamo na svoje roditelje i na vaspitavanje koje smo mi dobili. „Obećavamo sami sebi da nećemo praviti greške koje mislimo da su naši roditelji pravili – na primer: da nećemo biti tako strogi sa svojom decom kao što su naši roditelji bili sa nama, da ćemo imati više obzira prema detetovim željama i da ga nećemo ograničavati u njegovom detinjstvu. Možda pak mislimo da naši roditelji nisu bili dovoljno zahtevni, pa mi zbog toga danas imamo takvu profesiju i takav posao koji nam ne donose dovoljno novca, tako da teško živimo. Zato se nadamo da će naše dete postići više od nas, te ćemo od njega više očekivati, zahtevati i tražiti…”
Kao novi roditelji, mi u suštini ne znamo tačno šta su osobine dobrih roditelja, ali znamo da ćemo se svim snagama truditi, da ćemo postupati spontano i uvek za dobro deteta. U sebi osećamo snagu i verujemo da ćemo ulogu roditelja rado i dobro odigrati. Tako i činimo.
CILJ: Pripremiti dete da jednog dana živi samostalan život u društvu drugih ljudi
A kako da znamo da tražimo ono što treba i da zahtevamo baš koliko treba? Sve vreme, od najranijeg detinjstva, pripremamo dete za samostalan život. Već odmalena ga učimo šta je dobro a šta nije, šta sme, šta ne sme, a šta mora. Svake godine kada naše dete ugasi svećice na rođendanskoj torti, poželimo da što više toga sazna i uspešno napreduje. Svoje zahteve i očekivanja o onome što bi moralo da zna, ispuni i postigne neprestano menjamo i prilagođavamo njegovom uzrastu.
Hajde da pogledamo nekoliko stvari koje možemo očekivati od deteta u različitim dobima: od trogodišnjaka tražimo da sam obuje cipele, od sedmogodišnjaka da pravilno pređe ulicu. Desetogodišnjak već može da ostane sam kod kuće, a trinaestogodišnjak da ujutru sam ustane na vreme. Od sedamnaestogodišnjaka očekujemo da će deo svog vremena tokom leta posvetiti nekom letnjem poslu. Dete će moći da prati naše zahteve o napretku koji vodi ka sve većoj samostalnosti samo ako su ciljevi usklađeni sa njegovim razvojem, odnosno uzrastom.
„Mi smatramo da je svaki roditelj dužan da svom detetu postavlja određene zahteve. Zahtev nije samo očekivanje, nije molba, nije objašnjenje, nije upozorenje. Zahtev je jedna vrsta naredbe, poziva na red. (Jeste li primetili da je reč naredba izvedena iz reči red?) Dete nema urođenu sklonost ka redu, niti motiv da se angažuje u neprijatnim ponašanjima kako bi uspostavilo red. Na to ga moraju podsticati roditelji svojim zahtevima. Jedino će na taj način roditelj stimulisati dete da ostvari neke od svojih potencijala. U tom smislu nema nikakve dileme oko toga da li su roditeljski zahtevi nužni. Problem nastaje kada su ovi zahtevi preterano visoki, ili su pak preniski, ili ih uopšte nema”, zaključuje Milivojević.
Svoje dete dobro pripremamo za život ako ga učimo da radi i one stvari koje mu nisu prijatne. Time omogućavamo da mu neprijatne stvari vremenom postaju manje neprijatne. Dete će ih se iz meseca u mesec sve lakše prihvatati i svakog dana će mu oduzimati manje energije. One mu postupno postaju navika, bilo da je u pitanju higijenska navika, bilo radna navika. Tako ćemo još i sebi olakšati posao jer ćemo sve manje energije gubiti na teranje deteta da uči ili se tušira.
Glavna prednost koju donose navike je u tome što štede i detetovu i našu energiju: osoba obavlja ono na šta je navikla bez ikakvog otpora ili neprijatnog osećanja. Kada neko ima razvijenu naviku, tada može čak suprotno emotivno funkcionisati: oseća neprijatnost kada ga nešto spreči da ostvari aktivnost na koju je navikao. I zato je u mnogim slučajevima naš cilj upravo pomoći detetu da razvije neku naviku.
Setimo se kad smo svog mališana učili da pere zube. Malom detetu pranje zuba uopšte ne donosi prijatna osećanja. Isprva nam je svakog dana trebalo dosta vremena da ga nateramo da otvori usta. Pošto smo svakog dana bili uporni i zahtevali da to učini, stajali pored njega i govorili mu koliko je pranje zuba važno, usput ga pohvalili ako se toga setilo samo ili mu zabranili da gleda crtaće ako bude držalo usta zatvorena, polako je, posle nekoliko meseci, taj zadatak postao manje naporan i nama i detetu. Nekako se naviklo, prihvatilo pranje zuba kao deo svoje dnevne rutine i uskoro nam to više ne oduzima toliko truda i vremena. Na kraju dete sâmo hoće da pere zube i ulazeći u kupatilo sâmo uzima četkicu za zube, te više nema potrebe da ga opominjemo.
Da bismo detetu pomogli da razvije određenu naviku, jednostavno moramo biti uporni i dosledni. Tek kada shvati da nikako ne može da izbegne određenu neprijatnu aktivnost, dete će se pomiriti s njom i prihvatiti je.
Naučimo dete da izlazi na kraj sa neprijatnostima
Kada se pitamo šta smemo ili moramo da očekujemo od deteta, neka nam orijentir bude da možemo, smemo i zaista moramo od njega očekivati i one aktivnosti koje mu ne prijaju, ali su korisne. To je jedna od roditeljskih dužnosti. Navići dete da obavlja neprijatne, a korisne zadatke jeste neophodno ne samo za razvijanje radnih navika, već dete tako nauči i da se podredi roditeljima i njihovim zahtevima; ujedno mu pokazujemo i razliku između podređenosti i poniznosti.
Zahtevajmo da obavlja i one korisne stvari koje mu ne prijaju. Ako ih dobro uradi, pohvalimo ga. Recimo mu unapred kakva će biti kazna ako ne uradi zadatak. Što ranije naučimo dete da se podredi našim zahtevima koje doživljava kao neprijatne, bolji će biti odnos između deteta i nas u budućnosti. Zabranimo one aktivnosti koje su detetu prijatne, ali su u stvari štetne ili opasne. Kada prekrši zabranu, kaznimo ga.
Pohvala kao simbolična nagrada
Kada se dete ponaša onako kako želimo, pohvaljivanje je potvrda detetu da smo zadovoljni njegovim ponašanjem i da tako treba da se ponaša i ubuduće. U tim trenucima dete oseća zadovoljstvo i možda ponos što je roditelj zadovoljan njegovim ponašanjem. Takođe oseća sigurnost u ispravnost svog ponašanja. Dete će želeti da to osećanje ponovi i u budućnosti, tako da pohvaljivanje u stvari povećava verovatnoću da će se dete i drugi put ponašati na isti način. Dakle, pohvalom ponašanja učvršćujemo i ojačavamo pozitivna, poželjna detetova ponašanja.
Poruke upućene detetu kao osobi glavno su sredstvo kojim gradimo detetov identitet, pošto oblikuju njegovu svest o sebi. One utiču na to da li je dete zadovoljno sobom, da li veruje u svoje sposobnosti i koliko se poštuje. Te poruke mogu biti formulisane kao pohvale ili kao kritike. Pohvalama izražavamo poštovanje prema određenoj osobi i njenim osobinama, i na taj način jačamo njeno samopouzdanje. To su poruke zbog kojih se osećamo dobro u odnosu na same sebe. „Veoma si sposoban. Pametan si. Lep si. Dopadaš mi se baš takav kakav si. Volim te…”
Dok je još malo, dete nema nikakvu predstavu o tome kakvo je. Ono od nas mora saznati kakve su osobine njegove ličnosti. Poruke adresirane na detetovu osobu direktno se upisuju u njegovu sliku o sebi, u njegov identitet. Na taj način postaju trajni deo njegove ličnosti. Ponavljanjem pozitivnih poruka postižemo da dete počinje verovati da je ono zaista takvo. Upotrebom realnih pohvala usmerenih na njegovu ličnost, jačamo samopouzdanje deteta, gradimo i utvrđujemo njegovo dobro mišljenje o sebi.
Kritikovanje deteta kao osobe
Isti princip važi i kada je reč o kritikovanju deteta kao osobe. Negativne etikete dete takođe upisuje u svoju sliku o sebi. Dete se brzo poistoveti s ovim etiketama zbog toga što su potkrepljene realnim detetovim ponašanjem. Podsetimo se da je kritika uvek zahtev za promenu. Dakle, cilj svake kritike je PROMENA. Kada detetu kažemo da je smotanko, time mu poručujemo da je takvo i da to ne može promeniti. Umesto njih treba koristiti realistične kritike ponašanja.
Kada dete pokušava da izbegne zadatak koji mu je neprijatan, te zbog toga želimo da ga kritikujemo, možemo to uraditi na dva načina. Možemo mu reći: „Kako si lenj!”, čime ga kritikujemo kao osobu. A možemo mu reći i: „Prestani da izbegavaš rad, iako ti je neprijatan, i uradi svoj zadatak.” U prvom slučaju dete smo etiketirali kao lenjo, izrazili svoje nezadovoljstvo i razočaranje njegovim karakternim crtama i nesvesno poručili da se ono neće promeniti. U drugom slučaju jasno smo označili detetovo ponašanje koje je neprihvatljivo, rekli smo mu kako umesto toga treba da se ponaša, ali najvažnije što smo mu poručili jeste da ono može da se promeni i da zato od njega to zahtevamo.
Kada dete učimo šta je dobro, a šta nije, treba ga pohvaliti za svaki postupak koji je pravilan. „Lepo si pospremila svoju sobu. Baš si se potrudio oko domaćeg zadatka. Odlično si spremio večeru.”
Pohvale su detetu prijatne. Ono ih razume kao potvrdu roditeljske ljubavi. To se odnosi i na neverbalne pohvale: kada dete pomazimo, stisnemo k sebi i kažemo mu da je nešto veoma dobro uradilo. Takvi postupci su za dete prijatni, ono vidi da smo srećni kada uradi nešto kako treba, i zato će se i u budućnosti ponašati na isti način, navodi se u stručnom vodiču Mala knjiga za velike roditelje.
Zaključak: Pri vaspitavanju dece samo realistične pohvale i kritike postupaka, zajedno sa realističnim pohvalama deteta kao osobe, jesu poruke koje upotrebljavamo da bismo ga odgojili u zrelo i samostalno biće.
Fotografije: Profimedia
