„Samo mislite pozitivno“, „Sve se dešava s razlogom“, „Dobre vibracije molim“, „Može biti i gore“…

U nekom trenutku 2020. godine, verovatno ste izgovorili ove fraze ili ste ih čuli od dragih osoba. Iako su ove fraze dobronamerne, u tom trenutku su optimističke reči poništile stvarne, autentične ljudske emocije – i u tome je srž toksične pozitivnosti.

„Toksična pozitivnost je nepriznavanje negativnosti. Kada ljude pogode teška vremena, to može dovesti do toga da iskuse tugu, strah ili bes. Toksična pozitivnost se manifestuje kada se tim ljudima kaže da ‘krenu dalje’, ‘pogledaju u svetlu stranu’ ili čak ‘prestanu da plaču’. Ovo onesposobljava njihova osećanja i lišava ih procesa lečenja u suočavanju sa tim osećanjima“, objašnjava Nathalie Gevinti.

Surova istina je da kada nam u životu ne ide dobro, obraćamo se prijateljima i porodici da bi nam pomogli da preradimo emocije. Nažalost, ne čuju nas uvek i ponekad se interakcija pogoršava.

Iako ne možete da kontrolišete postupke drugih ili da insistirate da su oni vaš stub podrške, važno je prepoznati znakove toksične pozitivnosti da biste povukli zdrave granice radi objektivne perspektive.

Prijatelji – “good vibes only”

Imati pozitivan način razmišljanja je važno, baš kao što je imperativ da se ne okružujete ljudima koji zataškavaju stvarnost i negiraju svoje proživljeno iskustvo. „Kad god vaša osećanja nisu potvrđena, bez obzira na situaciju, doživljavate toksičnu pozitivnost“, kaže Nathalie koja upozorava da zna razliku između prijatelja „samo dobre vibracije“ i onoga koji nema emocionalnu propusnost.

„Oni možda nisu nužno neosetljive osobe, oni se jednostavno možda ne znaju boriti sa negativnim emocijama zbog traume ili vaspitanja.“ Ipak, ako se nađete u okruženju pojedinaca koji neprestano poništavaju vaša osećanja, Nathalie savetuje „da potražite drugi savet od različitih prijatelja ili profesionalaca“.

Prijatelji koji nemaju razumevanja za vas

Postoji razlika između ne može – jer život na sve nas utiče drugačije – i neće. Nažalost, nekim prijateljima ste uvek na raspolaganju kada treba da im pomognete i saslušate ih, ali kada dođe vaš red da se oslonite na njih, oni odgovaraju pozitivnim izjavama poput: „Sreća je izbor“, „Kakve su ti misli, takav ti je život“ i sl. Iako bi  mogao biti slučaj da oni ne znaju šta da kažu, mogao bi da bude i scenario da ih jednostavno ne zanimaju vaša osećanja.   

„Ljudima može nedostajati empatija ako sa svoje tačke gledišta ne vide vašu situaciju kao kritičnu“, kaže Nathalie, ističući da toksična pozitivnost nije uvek namerni odgovor. „Ljudi se takođe bore sa svojom sposobnošću da se nose sa svojim emocijama, a kamoli s drugima. Potrebno je mnogo da biste mogli sedeti sa nekim i uspeli da budete sve što je nekome potrebno u tom trenutku. “

Na kraju, Nathalie savetuje da pazite kome se poveravate. „Ako oni žure da se osećate bolje, možete im staviti do znanja kako biste želeli da se ponašaju. Na primer: ‘Samo trebam nekoga da me sasluša…’“

Iako razgovor o autentičnim osećanjima u početku može biti težak, Nathalie savetuje vežbanje aktivnog slušanja i izbegavanje rešavanja problema.

„Jednostavna tehnika je ponoviti osobi ono što vam je rekla, ali svojim rečima. Učiniće da se osećaju saslušano, potvrđeno i razumljivo, što im omogućava da započnu proces zarastanja “.