Dana kad smo sleteli u Valensiju (takozvanim pekarskim letom) ustanovili smo da je upravo ona u tom trenutku najtopliji grad u Španiji. Toplija od Andaluzije na jugu, pa logično i severnijih predela, dočekala nas je 5. januara sa cirka 18 stepeni i, samo dan – dva kasnije, otišla na 22. Uostalom, to je bio vodeći kriterijum za odabir destinacije te preznične nedelje januara, i njega blaga mediteranska klima nagradila je našu odluku. Klima i činjenica da nam je odstupanje od letnje, vodeće sezone prepustilo svu slobodu i prostor ovog grada.
O jednom od najvećih gradova lepe Španije, konkretno trećem po redu, slušala sam mnogo, sa različitih strana i od različitih tipova putnika. Ipak, gotovo jednoglasno utisci su bili pozitivni, i to sada zvuči kao preblag izraz. Ipak, koliko god da je u pitanju popularna destinacija, imala sam jednu brigu – preporuke na koje sam nailazila online delovale su uniformisano i više turistički nego što bih volela. Da li sam ja onaj tip turiste koji voli da se pretvara da je lokalan čim kroči na novo tlo? Apsolutno. Ovog puta, umesto pritiska da napravim detaljan itinerar i jurim to “više”, oslobodila sam se samostvorenog pritiska i iskoristila situaciju da pustim da me ovim putem vodi isključivo grad. Nakon što se završilo moje najopuštenije putovanje do danas, ispostavilo se da je to bila prava odluka, koju bi valjalo ponoviti kad god je moguće. Ujedno sam dobila i podsetnik da takvu vrstu znanja i samospoznaje retko šta može da pruži kao putovanja.
Pomorandža, i to u drvoredima
Sve vreme se pitam da li uopšte ovaj čitav dnevnik putovanja ima svrhu, jer, potencijalno možemo da ga završimo na jednom jednostavnom pitanju. Kakav uopšte može da bude grad u kome vas u bilo kojoj nasumičnoj ulici dočekuje drvored pomorandže? Koliko god da znam da je upravo ovo voće zimske sezone, ne uspevam da se udaljim od činjenice da u prvoj nedelji januara, na dvadesetak stepeni, gledam u drvo koje je toliko puno potpuno zrelim pomorandžama, da su krenule polako da se sele i na pločnik ispod. Pomorandže, mandarine, limun. Na ulicama, u dvorištima privatnih poseda, u baštama muzeja, u parkovima.
Vrlo brzo se od lokalaca dobija i jedina smislena informacija imajući ovo u vidu — u Valensiji je potpuno nevažno gde ćete kupiti voće, a prevashodno pomorandže. One će potencijalno i u velikim trgovačkim lancima biti potpisane kao lokalne, a ujedno će jedan od izloga koje ćete najčešće viđati biti upravo izlog piljare koji obiluje voćem i povrćem, možda baš onako kako od ove klime očekujemo. Na kraju, Valensija u proseku u toku godine broji oko osam meseci leta.
Ljudi
Pomenuti drvoredi na ulicama, baštama, parkovima, prostor ravnomerno dele i sa lokalnim stanovništvom. Sa jedne strane, volela bih da kažem kako izgleda da stanovnici grada, posebno oni stariji, cene svaki sunčan trenutak, međutim, naučila sam da su u Valensiji takvi u značajnoj većini. Da odemo korak dalje onda, pa kažemo da oni zapravo cene svoje dane, vreme, život?
Stari barovi, sa po nekoliko stolica napolju, nezaobilaznim prozorčetom na koji se neretko neko nalaktio dok uz čašicu ili šoljicu pravi pauzu, pa obavezno i jednom mašinom za igre na sreću, su svuda. Ono što je još zanimljivije, a meni je obogatilo svaku šetnju i sagledavanje ovog grada — i posetioci su. Samostalno ili u većim grupama, u svom delu bara našli su baš ono što su tražili. Prijateljice svežih frizura i pažljivo odabranih outfita za taj dan najčešće sede u grupama za stolom okupanim suncem, dok se prijatelji, komšije neretko slučajno sreću za šankom bara, uz nezaobilazno špansko pivo. U oba slučaja vodi se blagožustra diskusija, osim kada samostalno sednu na čašu orčate ili tople čokolade i kratak predah.
The place to be
Ruzafa ili Russafa, poput Nojkolna u Berlinu, De Pijp-a u Amsterdamu ili Poble Nou u Barseloni, je kraj grada koji je do današnjeg imidža došao kroz mnoge kulturno-istorijske promene, da bi sada čvrsto držao poziciju hip dela Valensije. Uz pomoć malih, živahnih, lepo dizajniranih lokala, lokalnih biznisa, a ponajviše ljudi koji iza njih stoje, Ruzafa kompletira sliku grada koji obiluje suncem, raznovrsnom kulturom i nalazi se nadomak mora. Ne postoji puno načina da se potpuno verno dočara duh jednog grada ili njegovog dela, pa ipak, jedna kratka šetnja kroz ulicu o kojoj je reč, nekoliko lokalaca u malom baru na ćošku, popodnevno sunce i graja koja tada ponovo počinje da se čuje nakon sieste, u trenutku probude taj osećaj koji je teško vokalizovati. Tako, a i prema ličnom iskustvu, Ruzafa postaje preporučena lokacija za ostanak u Valensiji, koja će već prvom šetnjom kroz usku ulicu bogatu šarenim fasadama, vintage logoima i drvoredima, najverovatnije potvrditi upravo taj izbor.
El Cabanyal
Nadomak plaže i na specifičan način ušuškan, nalazi se El Cabanyal, najživopisniji kraj grada. Iako i zvanično proglašavan od strane svetskih medija za jedan od “najkul” komšiluka u Evropi, treći po redu, ja ipak naginjem mišljenju da su takva rangiranja vrlo subjektivna stvar. Verujem da fanovi epohalnih građevina neće tek tako svrstati rezidencijalni kraj na vrh svojih favorita, ali El Cabanyal zaslužuje svaku šansu. Na kraju, svakako se nalazi na vrhu mojih.
Ne samo raznobojne, već i najrazličitije kuće, često prekrivene pločicama svih boja i oblika, vraćale su me svakim korakom na isti onaj osećaj koji učinio da mi Portugal, još jedna zemlja poznata po svojim oslikanim keramičkim pločicama, postane jedna od omiljenih posećenih destinacija. Ovog puta, još važnijim od njih učinio se podsetnik na to koliko je Valensija multikulturalna, koji je ovim krajem odzvanjao svakom novom ulicom, za mene više nego u bilo kom drugom komšiluku.
Kuhinja ili prozor u način života
Španija, a konkretnije Valensija, za mene nije jedno od onih mesta gde je sva hrana zapanjujuća. Ako nekoga iznenadi preterano neutralan ton te izjave u ovakvom tekstu, reći ću da, prema mom mišljenju, tekstovi poput ovog ne bi imali smisla ako bismo oberučke delili samo pohvale kreirane u jeku uzbuđenja. Puno je faktora, a pri njima najveću ulogu kod svih zemalja koje se ponose svojim mesom igra da ja dolazim iz Srbije. Standardi su visoki.
Ipak, osim bisera koje Valensija svakako ima, poput gulaša od škampa i drugih specijaliteta sa morskim plodovima i ribom, sve do neizostavne paelje, hranu u ovom gradu, ponovo, upotpunjuju ljudi i njihova kultura življenja. Takav utisak snažno se utemeljio tog jednog dana na putu do plaže, u potpuno rezidencijalnom i nimalo turističkom delu grada, kada smo ušli u lokalnu kafanicu i počeli da biramo predjelo za meni dana. Svakim osvrtom, zvukom, mirisom, potvrdili smo zašto ovaj grad na nas deluje kao miran zagrljaj i dubok udah. Na to, za sto je došla i najbolja hrana koju smo jeli na putovanju.
A onda, posebnu kategoriju za mene su formirale orčaterije, poslastičarnice nazvane prema istoimenom slatkom piću. Baš na ovim mestima biće servirani i ćurosi, bunjuelos, malo prženo pecivo nalik krofnama, pa sve uz toplu čokoladu. Ponovo, i pored slatkog testa, najtopliji utisak ostavljaju bilo grupe prijatelja ili porodice u ovim toplim lokalima, bilo oni, najčešće stariji, koji su poželeli trenutak za sebe. Ako za trenutak zazvuči čudno što mi upravo te situacije bude najjače emocije, pomislite na to kada ste poslednji put kod kuće videli bake i deke koji su bez straha i stida sami seli u poslastičarnicu i vreme posvetili samo sebi.
Umetnost, nauka, Kalatrava
Jedan od najvećih arhitekata današnjice, Santiago Kalatrava, rođen je u nekadašnjem okrugu, a danas delu grada Valensije. Iako je stvarao po čitavom svetu, posebnu težinu nosi obilazak Grada umetnosti i nauke, kojim je ovaj savremeni genije obogatio svoj rodni grad. Satkano od nekoliko muzeja, hala, bašte, ovo Kalatravino delo moći će da bude kratak obilazak ili celodnevna aktivnost, zavisno od toga koliko dobro želite da ga upoznate. Važno je samo da ga nikako ne propustite.
Tekst i fotografije: Dunja Bajić
