Katherine Sorensen, 28, dogovorila je tokom pandemije posao copywritera u tehnološkoj kompaniji. Posao se obavljao remote (na daljinu), tako da nije bilo udobnih kauča ni timskih happy hour-a. Umesto toga, najupečatljiviji deo novog posla Sorensenove bilo je to kako je zvučalo njeno novo radno mesto. Već prvog radnog dana na novom poslu, zaparao joj je uši rečnik pojmova sa terminologijom mentalnog zdravlja za koje se činilo da se iznova ponavljaju u razgovorima, poput brige o sebi, toksičnosti i granica. Umesto ličnog upoznavanja, za Sorensenovu je organizovan dan prepun virtuelnih jedan-na-jedan sastanaka dobrodošlice sa ljudima iz različitih odeljenja. Tokom jednog od njih, na snimku je mogla da primeti da je kućna varijanta kancelarije jednog od kolega otkrivala poster na kome je pisalo: “Having feelings is cool.” Veoma brzo je dobila dopis da će, kako bi uspela u kompaniji, morati tečno da nauči terapeutski način govora.
Tokom protekle decenije, rečnik koji potiče iz oblasti mentalnog zdravlja naglo se našao u svakodnevnoj, opšteprihvaćenoj upotrebi. Godine 2018, reč ‘toxic’ je proglašena za Oksfordsku reč godine. (Gaslighting je takođe ušla u uži izbor) Prema Google Books Ngram Viewer-u, koji grafički pokazuje koliko se često termini i fraze pojavljuju u odabranom opusu knjiga i publikacija. Upotreba reči ‘trauma’ u štampanom tekstu je u stalnom porastuod 1900. godine, dostigavši svoj vrhunac oko 2015. Upotreba izraza ‘postavljanje granica’ počela je da raste oko 1980. i čini se da i dalje zadržava rastući trend.
Ranije ove godine, terapeutski rečnik dospeo je na naslovne strane nakon što je surferkinja Sarah Brady na Instagramu podelila niz screenshotova navodnih poruka svog bivšeg dečka, glumca i reditelja Jonah Hilla, u kojima je, kako je Brady tvrdila, Hill pokušao da orkestrira njen društveni život tokom njihove veze, koristeći termine poput granica i okidača. Odziv javnosti uključivao je i niz stručnih terapetskih analiza, pri čemu su neki okarakterisali Hilla kao „manipulativnog” i „narcisoidnog” zbog njegovog spoznajnog naoružavanja ovim terminima, a drugi su ga hvalili zbog onoga što su smatrali samospoznajom i emocionalnom jasnoćom.
LINGVISTIČKA PROMENA odražava društvene promene, a niz obračuna i kolektivnih iskustava koje smo svi doživeli poslednjih godina — #MeToo, Black Lives Matter, Covid-19, kao i napad na Kapitol 6. Januara — pomogao je da bukne kriza mentalnog zdravlja bez presedana u Sjedinjenim Državama istovremeno sa većom potražnjom za načinom da se priča o svemu tome.
„Jednostavno rečeno, terapeutski način govora je trenutno izražen jer je terapija trenutno veoma aktuelna“, kaže Kelly Elizabeth Wright, eksperimentalni sociolingvist i leksikograf na Virginia Techu u Bleksburgu, Virdžinija. Počevši od ovog avgusta, hešteg #mentalhealth je prikupio više od 49 miliona postova na Instagramu i više od 101 milijardu pregleda na TikTok-u.
Opadanje našeg kolektivnog morala je takođe dobro dokumentovano. Ove godine je globalno istraživanje Deloitte-a pokazalo da se 46 procenata generacije Z i 39 procenata milenijalaca osećalo pod stresom ili anksiozno „sve vreme ili bar većinu vremena“. Prijavljeni nivoi stresa bili su čak i viši među ženama, etničkim manjinama, LGBTQ+ ispitanicima i osobama sa invaliditetom. Stručnjaci se slažu da intenzivne psihološke borbe mlađih generacija najverovatnije imaju veze sa kombinacijom povećane svesti o mentalnom zdravlju i mogućnošću da im je legitimno teže zbog usamljenosti, koja je pogoršana tokom pandemije, i “compare and despair” kulture društvenih medija.
Što se posla tiče, dugogodišnja romantična privlačnost američkog sna je izbledela. Dok su prethodne generacije verovatno doživljavale svoje poslove i radna mesta kao neki vid transakcije – kao poslove i mesta na koja se odlazi kako bi se zaradio novac – danas se mlađim ljudima sugeriše da tragaju prevashodno za ličnom afirmacijom i ispunjenjem, za profesijom odabranom tako da predstavlja suštinski odraz onoga ko su, za šta se zalažu i imaju jasnu predstavu o sebi.
„U današnje vreme uspeh može delovati podjednako i nasumičan i težak za ostvarivanje“, kaže Linda Sanderville, psihoterapeutkinja iz Novog Meksika. „Uz upitnu relevantnost posla – na primer, da li će veštačka inteligencija uskoro zameniti sve naše poslove?– važnost tradicionalnog poslovnog identiteta je u najboljem slučaju klimava.” Nije ni čudo, dakle, što bi terapeutski rečnik, sa svojim fokusom na pojedinca, „imao rastući trend srazmerno našem donekle smanjenom fokusu na grupni identitet“, dodaje Sandervillova.
Eufemistički korporativni govor koji je dominirao kancelarijskim diskursom pre jedne decenije – „Hajde da se uskladimo sa misijom“, „Mi nismo kompanija, mi smo zajednica“ – je zaista pao u nemilost. Jezik koji poznaje i priznaje izrazite ljudske osobine zaposlenog — „potvrđivanje identiteta“, „podršku bez osuđivanja“ — preuzeo je njegovu ulogu.
Terapijski način izražavanja je mnogo verovatniji u organizacijama sa manjim timovima, a samim tim i izraženijom međuljudskom dinamikom – kao što su: start-upovi, neprofitne organizacije, obrazovna okruženja – a posebno u onima sa značajnim brojem zaposlenih pripadnika generacije Z i milenijalaca. Istraživanje iz marta 2023. koje je sproveo SHRM, udruženje profesionalaca u oblasti ljudskih resursa, pokazalo je da skoro polovina američkih radnika ima veća očekivanja od svojih poslodavaca u smislu podrške mentalnom zdravlju u poređenju sa onim što su želeli prošle godine. Usred Great Resignation trenda masovnih ostavki, kompanije su naučile da ukoliko žele da privuku i zadrže talente, moraju da iznađu načine kako da se prilagode. „Jasno mi je da [mlađi radnici] očekuju više u pogledu sveukupne pažnje poslodavca na sferu mentalnog zdravlja i ravnotežu između poslovnog i privatnog života“, kaže Dena DiNardo, klinički psiholog iz Filadelfije.
Kao odgovor na to, mnoge kompanije su počele da ublažavaju svoje politike po pitanju odsustava izazvanih problemima sa mentalnim zdravljem, angažujući interne savetnike, organizujući seminare na temu poslovnog pregorevanja i kačeći više „lažnoinspirativnih“ postera. Nedavno istraživanje koje su sproveli Fidelity Investments i neprofitna poslovna grupa za brigu o zdravlju Business Group on Health je otkrilo da je 35 odsto američkih organizacija nudilo ili planira da ponudi ove godine terapiju ili savetovanje na licu mesta — u odnosu na 18 procenata u 2022. Kako stigmatizacija potrebe za terapijom gubi na snazi, isti je slučaj i sa stigmatizacijom jezika koji taj proces opisuje. „Razgovor o mentalnom zdravlju na poslu se normalizuje, uključujući i pitanje trauma, kada uzmemo u obzir DEI -diversity, equity, and inclusion (raznolikost, jednakost i inkluziju) i ugnjetavanje na radnom mestu ” kaže Minaa B., psihološki savetnik iz Njujorka.
Terapeutski govor može biti sredstvo za osnaživanje. „Smatram da je izuzetno važno da ljudi počnu da usvajaju ‘brigu o sebi’ i ‘postavljanje granica’ kako ne bi radili 70 sati nedeljno”, kaže Sorensenova. Ovi termini mogu dati legitimitet ranije zanemarenim brigama, postajući medij kroz koji zaposleni mogu da se povežu na osnovu zajedničkih iskustava i izraze svoje potrebe višim rukovodiocima.
„U današnje vreme, ljudi na radnom mestu mogu da identifikuju gde, kako i zašto se osećaju preplavljeno i preopterećeno“, kaže DiNardova.
Međutim, baš kao što se to dešava i kod svih specijalizovanih žargona, onda kada žargon prvaziđe okvire grupe i postane rekontekstualizovan, rizik od nesporazuma se povećava. Njegovim korišćenjem u drugim okruženjima, može se napraviti prostor za namernu i nenamernu manipulaciju.
Tehnološka industrija, sa svojim fokusom na okupljanje ljudi oko velikih vizija i samoaktualizaciju, bila je posebno podložna.
Hayley Leibson je imala 22 godine kada je 2016.godine dobila posao iz snova u proizvodnom marketingu u malom, živahnom startapu u Silicijumskoj dolini. Kompaniju je osnovala i vodila žena. To je takođe bilo mesto na kome je delovalo da kada citirate svog terapeuta i otvoreno govorite o napretku koji ste postigli u CBT (kognitivno bihejvioralnoj terapiji) ili EMDR (desenzibilizaciji i preradi pokreta oka) signalizirate neku vrsta ambicije. „To je bio primer konstantne samooptimizacije koju nalazite u Silicijumskoj dolini“, kaže Leibsonova. „Kada su zaposleni pominjali izraze tipa ‘regulišem svoja osećanja da bih postigao svoje ciljeve’, to je nosilo poruku: „radim na sebi“.“
U kompaniji Sorensenove, neki rukovodioci su koristili fraze koje su sugerisale kako su oni sami „bezbedno mesto“ za zaposlene, koji bi im mogli prići sa svojim problemima. Međutim, ta vrsta terapeutskog izražavanja o mentalnom zdravlju naspram korporativnog govora vođenog profitom odnosno ključnim pokazateljima učinka nije uvek u skladu. Kako možete verovati ljudima i biti iskreni u toj ranjivosti kada bi oni mogli da vas otpuste sutradan ukoliko bi krajnji poslovni rezultat zavisio od toga?
„Jedan od problema sa upotrebom odnosno prekomernom upotrebom ovih termina na radnom mestu je to što poslodavci mogu da ih zloupotrebljavaju svojom neiskrenošću“, kaže Suraji Wagage, klinički psiholog iz Los Anđelesa. Fraze poput poštovanja potreba i stilova privrženosti mogu poslužiti menadžerima da demonstriraju zabrinutost za dobrobit svojih zaposlenih, međutim prečesto u praksi te reči nisu propraćene bilo kakvom akcijom koja bi ih podržala ili se, što je još gore, koriste kao paravan za radna okruženja koje su zapravo neprijateljska.
Za Shannon (26), koja je tokom pandemije radila kao nastavnica društvenih nauka u srednjoj školi u Arizoni, preporuke za brigu o sebi (“self-care”) mogu delovati besmisleno u situacijama kada ljudi rade poslove u kojima svakodnevno rizikuju svoje zdravlje bez povećanja plate, beneficija ili fleksibilnosti. „Kako ljudi mogu biti u stanju da praktikuju ’brigu o sebi‘ ukoliko su sistematski marginalizovani i imaju niska primanja?“ pita se ona.
LEIBSONOVA SADA vodi sopstveni start-up. Kako je sama osnivač, ona kaže da je postala posebno naviknuta na način na koji neki od vršnjaka, kolega povremeno koriste terapeutsko izražavanje u pokušaju da preoblikuju dinamiku moći i izbegnu odgovornost, odlazeći na Instagram nakon otpuštanja kako bi izrazili kakav je to bio „okidač“ ili koliko je to „depresivno“ bilo za njih. „U nekim slučajevima, nadređeni koriste ovaj jezik u pokušaju da signaliziraju postojanje empatije, kako njihova kompanija brine o mentalnom zdravlju, i kako su njihovi zaposleni cenjeni“, kaže ona. “Ali oni onda iznova ponavljaju greške.”
Terapeutska terminologija se takođe ponekad može koristiti i za zalaganje za dobrobit korporacije, pri čemu se firma posmatra kao živi organizam koji poseduje sopstvena osećanja. „Moglo bi se reći da je konkurencija ‘učinila nešto što je pokrenulo’ zaposlene da rade preko vikenda kako bi stekli prednost i napredovali,” kaže Leibsonova.
Realne su i posledice neprecizne mentalno-zdravstvene retorike. Radno angažovani terapeuti su otkrili porast broja pacijenata koji sami dijagnostikuju psihološke poremećaje samo na osnovu ideja preuzetih sa TikToka i Instagrama, što je klinički rad stručnjaka učinilo još izazovnijim. Wagage-ova objašnjava da je dijagnostifikovanje i lečenje ljudi sa OKP (OCD), PTSP-em (PTSD), depresijom i drugim poremećajima postalo teže jer klijenti često dolaze samo sa „netačnim, ponekad uvredljivim stereotipima“ po pitanju toga šta ti izrazi znače. Zloupotreba dijagnostičke terminologije može dovesti do onoga što terapeuti nazivaju „katastrofiranjem“ – odnosno, „zamišljanja da imate gore probleme ili čak više njih nego što ih zaista imate“, kaže David Ludden, profesor psihologije na Georgia Gwinnett Collegeu u Lorensvilu, Džordžija.
Repertoar reči koje koristimo konstantno evoluira, uključujući i terminologiju mentalnog zdravlja — od kojih su desetine njih i ranije krenule na svoja putovanja u svakodnevni rečnik. Čak se i reč stres, u smislu odnosa na ljudsku fiziologiju i psihologiju, pojavljivala gotovo isključivo u akademskoj literaturi nekoliko decenija pre nego što je ušla u popularni narodni jezik 1970-ih. Bez obzira na to šta bi rečnik, dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (DSM) ili priručnik za zaposlene mogli da kažu, prema lingvistima poput Wrightove, svačija intuicija o rečima je validna. “Ne postoji ‘pravi’ način upotrebe jezika”, kaže ona. Analogno tome, nema ni pogrešnog načina. Ukoliko kolega smatra da je „disocijativno“ najbolji način da se sumira svoje iskustvo na poslu, niko ne može da tvrdi drugačije.
Međutim, kao pojedinci, možemo odlučiti da više vodimo računa o sopstvenom pristupu terapeutskom načinu izražavanja – da zastanemo i zapitamo se koji su nam ciljevi kada ga koristimo. Ukoliko vam se situacija čini toksičnom, možda bi pronalaženje konkretnije terminologije pomoglo da artikulišete zašto vam je potrebna pomoć da organizujete svoje misli i odredite strategiju napretka (ili odlaska)? Opisivanje stvari jednostavnijim imenicama i glagolima – a manje neuobičajenim a modernim pridevima – može pružiti više istinske jasnoće.
Mnogi naučnici su optimistični u pogledu onoga što učestaliji terapeutski način govora sugeriše o budućnosti stavova o mentalnom zdravlju u SAD. Naravno, donosi i određene poteškoće, međutim uvođenje u opštu upotrebu terapeutskog izražavanja sveukupno može biti pokazatelj humanijih vremena. Kako Wrightova kaže: „Svet je možda u plamenu, ali mi konačno razgovaramo o tome kako se povodom toga zapravo osećamo.”
Autorka: AMANDA MONTELL
Fotografije: THOMAS ALBDORF
