U trenutku kada smo svi mi početkom ove godine odmarali za vreme božićnih praznika, dolazi informacija da je Ana Žigić postala prva žena s Balkana koja je preveslala Atlantski okean. Posada od četiri žene savladala je trasu od preko pet hiljada kilometara, otisnula se na put u nepoznato u trajanju od tridesetdevet dana i ušla u istoriju. Mnogo značajnije, Ana Žigić nam iznosi koliko je ovaj podvig imao značaj u njenom novom percipiranju života i redefinisanja prioriteta. Izmestivši se iz onog što je svakodnevica ona je stekla uvid u nova polja svog uma.
Koja je bila inicijalna reakcija na medicinsku dijagnozu endometrioze?
Možda iznenađujuće, ali moja prva reakcija je bila je ogromno olakšanje kada sam dobila konačnu diagnozu jer sam se najmanje sedam godina pre toga borila sa simptomima bez odgovora, što je nažalost prosek u celom svetu. Prvi put sam čula za reč endometrioza 2013. godine, kada mi je drugarica iz mog veslačkog kluba ispričala da živi sa tim stanjem. Dok mi je opisivala svoje simptome, shvatila sam da su isti ili slični mojim. Ipak, bilo je potrebno još četiri godine da ubedim lekare da me upute na dijagnostičku operaciju. Do tada, bol je postao toliko intenzivan da sam morala da prestanem da se bavim svim sportovima, što je ozbiljno uticalo na moje fizičko i mentalno zdravlje. Bez podrške mog bliskog okruženja, ne znam koliko bi mi još vremena bilo potrebno da dobijem dijagnozu i pronađem put povratka sportu. Toliko sam zahvalna onima koji su me podržali i zalagali se za mene; bez njih, nijedno od mojih dostignuća ne bi bilo moguće.
Kakav je bio osećaj biti okružen plavetnilom? Na koji način se ova boja definisala kao simbol?
Neverovatan je osećaj kada ste okruženi svim nijansama plave boje dokle god vam pogled doseže, nijanse koje niste ni znali da postoje. U nedostatku drugih boja, istančaju se čula pa se i najmanja promena primeti i oseti. Čak smo i bile obučene uglavnom u plavo, samo se naš mali čamac belio u opštem plavetnilu. Jako nam je brzo postalo normalno da vidimo samo okean i nebo dok smo veslale preko Atlantika. Izgubile smo pogled na Kanarska ostrva samo par sati od starta, zahvaljujući olujnom pesku koji je učinio da vazduh bude maglovit a nebo crvenkasto. Tada je ostao samo naš mali čamac usred beskrajnog plavetnila okeana. Često smo bile svesne da smo bliže astronautima u svemiru nego bilo kojoj kopnenoj masi, sa 5 kilometara okeana ispod nas. Biti uronjene u ovu ogromno prostranstvo učinilo nas je posebno osetljive na sve, pa i najmanje promene u boji mora i neba.
Kako se organizam i um prilagode na nove okolnosti?
Iznenađujuće brzo! Provele smo toliko vremena u treningu, kako fizičkom tako i mentalnom, tokom godine koja je prethodila trci, tako da smo bile veoma dobro pripremljene. Lično, činilo mi se kao da me mozak prevario da verujem da je kopno uvek samo iza horizonta. Nikada se nisam osećala potpuno usamljeno kao što sam to očekivala. Ali, teško je osećati se izolovano kada si zbijena u mali čamac sa tri druge osobe, doslovno se penjući jedna preko druge svaki dan. Ironično, mislim da mi je upravo taj nedostatak vremena za sebe bio najteži. Bile smo toliko fokusirane na to da ne pokvarimo moral na čamcu, ali naravno, bilo je trenutaka kada smo se borile sa mentalnim ili fizičkim izazovima, i postajale smo hiper-svesne raspoloženja drugih. Naš čamac je imao i jednu malu tradiciju “team scream” tj timski vrisak, iz sve snage, punim plućima, jednom dnevno da izbacimo sve tenzije i frustracije. Svakodnevna katarza!
Kao jedan od aspekata vašeg detinjstva opisujete nejednakost između polova. Kako biste opisali snagu žene i kako se ona ističe u modernom društvu?
Svaki dan sam inspirisana ženama u svom životu. Osoba koja sam danas oblikovana je neverovatnim uzorima koje sam imala dok sam odrasla. Nikada nisam razumela ideju da su neki sportovi “za dečake” ili “za devojčice” dok nisam odrasla, jer me je moja majka uvek podržavala u pokušajima da isprobam sve što želim. Naučila me je da mogu da se bavim bilo čim što me strastveno zanima, bez granica. Iz perspektive sporta, svedočimo ključnom trenutku u istoriji, kada ženski sport konačno dobijaju priznanje i komercijalna ulaganja koja su oduvek zaslužila. Uzori kao što je ragbi igračica Ilona Maher pokazuju devojkama da snaga može biti lepa, i da možemo biti i ženstvene i snažne u isto vreme. Konačno dolazimo do tačke kada se ženski sport prati od strane svih, bez dodatnih objašnjenja. Stadioni se pune kao kad igraju muškarci a pojedini timovi i sportovi obaraju i muške rekorde gledanosti. Van sporta, žene nastavljaju da ruše barijere svaki dan. Vidimo sve više žena na liderkim pozicijama u tradicionalno muškim oblastima poput biznisa, politike, nauke, umetnosti i aktivizma. Uprkos mnogim izazovima sa kojima se još uvek suočavaju, žene dokazuju da svuda pripadaju i oblikuju svet oko sebe. Međutim, takođe smo usred epidemije nasilja nad ženama i ne-binarim osobama, kao i stalnim izazovima naših osnovnih prava. Ali čak i suočene sa tim stalnim pretnjama, žene se pojavlju svakog dana – za sebe, svoje porodice i zajednice, pokazujući da postoji ogromna snaga u kolektivnoj moći žena.
Da li su se određeni prioriteti u životu promenili nakon ovakvog podviga? Kako vidite život posle 40 dana na Atlantiku?
Jednostavan život na čamcu stvarno mi je otvorio oči i pokazao kako je lako uzeti zdravo za gotovo male radosti koje svakodnevno doživljavamo, kao i koliko je važno usporiti i obratiti pažnju na detalje. Osim toga, imala sam ograničeno vreme sa svojom porodicom u 18 meseci koji su prethodili trci, uzimajući samo nekoliko nedelja odmora od posla i priprema za izazov da bih se udala. Ove godine, zaista sam uživala provodeći više vremena sa svojim voljenima, naročito u Srbiji, i radujem se predstojećem medeniom mesecu, koji je konačno došao na red godinu ipo posle svadbe. Na čamcu sam takođe naučila da bolje prioritetizujem svoje vreme i energiju, shvatajući koje bitke vredi voditi, a koje je bolje ostaviti za sobom. Izazov poput ovog, tera vas da razvijete i emocionalnu inteligenciju, i mislim da je to imalo pozitivan uticaj i na moje lične i profesionalne odnose. Iskustvo je bilo mnogo više od samo 39 dana provedenih na moru. Trenutno, zaista uživam u životu na kopnu, braku, i strastvena sam u vezi svoje karijerom u sportskom marketingu a radim i na tome da sport bude inkluzivniji.I dalje osećam poziv avanture koji me vuče, i sve više osećam kako me ponovo privlači okean. Čini mi se vrlo mogućim da ću uskoro prihvatiti novi izazov.
Nakon što ste savladali ovaj izazov, da li razmišljate kako biste dalje ispitali granice vaše izdržljivosti?
Apsolutno. Povratak u stvarnost bio je teži nego što sam očekivala nakon trke. Na sreću promenila sam posao odmah po povratku pa nije bilo standardnog povratka u staru rutinu. I dalje sam u sportskom marketingu, gde imam priliku da nastavim da se zalažem za razvoj ženskog sporta, širenje njegove baze navijača i učešća. Takođe, tokom leta sam prihvatila mali izazov – pešačila sam portugalskim putem Camino de Santiago, prešla gotovo 280 km za sedam i po dana sama, kako bih se malo ponovo povezala sa sobom! Bilo je to divno iskustvo i volela bih da u budućnosti isprobam neke od drugih Camino ruta. Međutim, okean me i dalje snažno privlačii možda ćete me uskoro videti kako prelazim još jedan put. Takođe, želim da vidim što više sveta i planiram interesantna putovanja u budćnosti.
Od treće godine živite u Londonu. Kako vam je ovaj grad definisao pogled na svet?
London je zaista multikulturalni grad, i odrastanje u njemu pružilo mi je priliku da upoznam veliki broj ljudi iz različitih sredina. Sem toga zaista vam pruža neograničene mogućnosti da učite i širite vidike. Kao svaka druga sredina London ima svoje dobre i loše strane i naravno morate da volite život u velikom gradu. Koliko god da volim London neophodno mi je i bežanje u prirodu.
Međutim neosporne su prednosti velikog grada jer su mogućnosti da se svašta isproba od umetnosti do sporta, i da je šansa da tamo odrastem bila privilegija. Malo London, malo geni, su doprineli da želim da ispunim život iskustvima, da nikad ne prestanem da učim i da budem otvorena prema svetu oko sebe.
Kako se poreklo sa Balkana upliće u vaš svakodnevni život i koje su omiljene reminiscencije iz Srbije i Slovenije
Jako sam ponosna na svoje balkansko poreklo, i kako zrelim, sve više nastojim da se povežem sa njim. Mnogo moje snage i nepokolebljivog poverenja u sebe – onog koje me je nateralo da pređem okean – dolazi iz mojih balkanskih korena. Slagala bih kad bih rekla da tu nije bilo i inata! Bila je velika čast držati obe zastave na cilju trke i biti prva žena iz ovog regiona koja je preveslala okean. Zaista sam zahvalna na prilikama koje sam imala da govorim o ženskom sportu i zdravlju žena, kako u Velikoj Britaniji, tako i u Srbiji i Sloveniji. Nije iznenađujuće što moja strast prema sportu ide tako duboko, naročito imajući u vidu zaostavštinu mog dede, koji je bio vaterpolo igrač u reprezentaciji Jugoslavije. A moja ljubav prema moru bila je neizbežna. S obzirom na to da sam odrastala i provodila čitava leta na obali u Budvi, gde sam naučila da plivam pre nego što sam prohodala.
Razgovarao MARKO MRKAJA
Fotografije NEVENA LUKIĆ
Stajling MARKO MRKAJA
