Rukavice EVICA
Kada je došla na slikanje svog portreta Zorana Arunović je na našu molbu došla sa dva “aksesoara”. Jedan je bila zlatna medalja koju je osvojila 30. jula ove godine u Parizu, a drugi je bio vazdušni pištolj koji joj je pomogao da do medalje dođe. Sama medalja na OI je nešto što je za nju bio predmet dugogodišnjih aspiracija, stremljenja i napornog rada koji je kanalisan ka tome. Fascinantna je povezanost sportiste sa oružjem koje koristi – kaže da tuđa ruka kada dira njen pištolj može da joj poremeti podešavanja pištolja, što je u streljaštvu bitno, jer se sve meri u milimetrima. Zlato u Parizu donelo joj je ostvarivanje najvećeg sna i sada rasterećeno može da se bavi treninzima, ali i drugim aspektima, kao što su master studije na Filozofskom fakultetu.
Kako je Pariz redefinisao vašu karijernu putanju?
Pariz je moj novi omiljeni grad. Šalu na stranu, stvarno je sve bilo magično. Otvoreno sam pričala o očekivanjima, što me delimično i opteretilo i otežalo taj put do medalje. Ali, ujedno sam i dala primer kako treba imati očekivanja, glasno ih izgovoriti i raditi tako da se ona ispune. Mogla sam iz Pariza da se vratim ili sa štitom ili na njemu. Ta medalja je bila moj motiv godinama, osećala sam se nekompletno bez nje. Sada je i ona tu, svi delovi slagalice su složeni. Meni je ostvarenje ovog karijernog cilja ulilo ogromno samopouzdanje jer znam koliko je bilo izazovno, i znam kako sam se nosila sa svim poteškoćama koje su se pojavljivale na tom putu. Ako kažem da sebe više cenim i više verujem u svoje mogućnosti verujte mi da neću ništa pogrešiti. Dragocena mi je spoznaja da imam drage ljude koji su deo mog puta, i koji su sve teške momente učinili podnošljivim.
Koliko je odricanja potrebno da bi se ostvarili rezultati?
Ne bih upotrebila reč odricanje, već redefinisanje prioriteta. Mislim da to ne važi samo u sportu, već je primenljivo na sve sfere života, čime god da se bavite. Ako se ne posvetite obrazovanju, neće biti uspeha. Ako imate biznis, a ne posvetite mu se, biznis neće rasti. Kada imamo porodicu, a ne posvetimo joj se, onda smo otuđeni jedni od drugih iako živimo pod istim krovom. Isto je sa prijateljskim odnosima, ako se ne neguju, ljudi se udalje. U svakom momentu sam znala šta su moji prioriteti, oni nisu bili isti tokom karijere, niti su isti tokom godine. Kada imam odmor, onda ne mislim na sport. Ali kada se spremam za neki značajan nastup, jako malo vremena provodim u drugim stvarima.Ključ je u balansu. Kada sam ispadala iz balansa, nisam uspevala da odgovorim izazovima takmičenja, ne pamtim taj period po dobrom. Potpuni fokus na sport ne, ali sport u prvom planu da. Kazaću i da sam završila Filološki fakultet posle trinaest godina pauze. Osećala sam se kao da mi deo slagalice nedostaje, toliko blizu diplome a trinaest godina ništa iako sam bila među boljim studentima. Kada sam diplomirala, to mi je dalo novu snagu na vatrenoj liniji. Ne mogu ni da opišem kakvo olakšanje sam osetila, i uspela sam da ga iskoristim za dalji napredak u sportu.
Koji su izazovi bavljenja sportom za koje ste mogli da pretpostavite da će se desiti, a šta je ono što se pojavilo kao neočekivano?
Izazovno je, to ste u pravu. Dešavalo se da se pitam “MA DA LI JE OVO SKRIVENA KAMERA??”. Bilo je i takvih momenata. Kada uđete u sport, očekujete druženje i kvalitetno vreme sa kolegama sportistima. Vremenom fokus prelazi na rezultat i postignuće. Meni su velike titule brzo došle, osim ove olimpijske koju sam predugo čekala. Ali kada brzo iskusite draž pobede, onda želite da ponovo to doživite. Pa ponovo…. Slatka je pobeda, a borba je teška kao i priprema za te izazove. Moram da kažem da nisam očekivala da ću uživati u periodu od decembra prošle godine do Igara u Parizu. Neverovatno je koliko sam uspevala da sedmicu za sedmicom podižem kvalitet, i da uživam u tome. Smenjivali su se treninzi, pripreme, takmičenja, a ja sam osećala da je to ono što želim da radim i da se nalazim baš tamo gde bih volela.
Kako reagujete na neuspeh? Da li ga prihvatite kao sastavni deo vašeg poziva i kako ga rezonujete?
Sa ovoliko iskustva, osećam neuspeh kao sastavni deo uspeha. Moja filozofija je malo drugačija od one koju sam živela i imala kada sam bila mlađa. Niko ne voli da gubi, ali sada znam da razna takmičenja imaju drugačije svrhe i da čak i u najvećem trijumfu ima pokazatelja na čemu još treba da se radi.Želja da se napreduje vas čini nespokojnim i uvek je prisutna doza nezadovoljstva. Neuspeh prihvatim kao jednu fazu ali ne mirim se sa njim. Ako ne izvučem neku pouku iz njega, ili ga ne upotrebim ka motiv za dalje napredovanje, onda je to zaista skup neuspeh. Bilo je perioda kada nisam ličila na sebe, i oni su me naučili da se okrenem onome što osećam, potražim ljubav prema sportu koju sam imala ranije i oslonim se na ljude koji su oko mene. Mislim da sam pokazala šta znači biti nesalomiv, i koristiti svoje nedostatke za građenje velikih trijumfa.
Po čemu se streljaštvo u Srbiji razlikuje od streljaštva u svetu? Kakva je budućnost ovog sporta kod nas?
Streljaštvo u Srbiji ima i tradiciju i rezultate. Prolazimo kroz niz promena, na nivou Svetske streljačke federacije, i svako takmičenje je ispit prilagođavanja za nas reprezentativce. Volela bih da mlađi strelci iskoriste svoj potencijal, i da nastave da se usavršavaju i unapređuju. Želim im uvek zrno nezadovoljstva sopstvenim ostvarenjima, koje će da ih motiviše da budu još bolji. Za razliku od ranijih godina, sada imamo i novi objekat u Košutnjaku u sklopu Multifukcionalne dvorane Zavoda za sport i medicinu sporta.O tako dobrim uslovima treninga sam pre par godina mogla samo da sanjam. Damir i ja smo tu odradili završne pripreme za Igre u Parizu, pa zbog toga tu streljanu osećam kao drugi dom.
Koliko su žene poput vas i Jasne Šekarić oblikovale ovaj sport kod nas?
Verujem da su naši rezultati bili najbolja preporuka deci da se bave ovim sportom. Moram da istaknem da je streljački sport među prvima realizovao Agendu 2020, koja se tiče rodne ravnopravnosti. Uostalom, Damir i ja smo osvojili zlato u disciplini miks parova, što je direktna posledica te Agende. Ljudi kažu da ništa ne uspeva kao uspeh, i ja se u potpunosti slažem. Sa te tačke uticaj koji ostvarimo svi mi koji osvojimo medalju za Srbiju nema cenu. Svaka medalja je nova pozivnica deci da se bave streljaštvom, u orkruženju koje odlikuje poštovanje saigrača, poštovanje trenera, disciplina, tačnost i preciznost. Ako mogu da iskoristim priliku i obratim se široj populaciji, pozvala bih ih da se priključe školicama sporta i daju sebi šansu da ostvare svoje snove.
Razgovarao Marko Mrkaja
Fotografije Emilija Stanišić
Šminka: Nemanja Radočaj za tim Brana Kostić
Frizura: Mina Mišić
Asistent stiliste: Andrijana Lukić
