NEIZBRISIVA SLIKA obeležila je kraj sezone prolećnih kolekcija: Na modnoj reviji brenda Miu Miu, poslednjem glavom spektaklu sezone, look za look-om je bio uparen sa velikom kožnom torbom sa ručkom napunjenom do vrha, zapravo prepunjenom stvarima koje se prelivaju iz nje. Mogli ste da uočite bretele brusthaltera ili majicu bez rukava ili štiklu. Bila je tako puna da više nije mogla ni da se zatvori. Kako su vizuali sa piste našli svoj put do društvenih medija, naišli su na svesno priznanje onih koje su ponovo pokušavale da rade sa laptopovima, odećom za teretanu i ručkovima naguranim u velike torbe, a kojima se rok za povratak u kancelarije sve više primicao. Deluje da je ovaj look zacementirao još jedan „core“, jedan od onih hiperpogonskih trendova koje Generacija Z voli da u jednom dahu deklariše, a zatim istom brzinom proglašava završenim.
Ovaj je, kako su ljudi, uglavnom sa TikTok-a potvrdili, nazvan “commuter-core”! On ima svoje različite varijacije, i ne ograničava se isključivo na vukljanje svog života unaokolo u prenatrpanoj torbi. Može podrazumevati duks sa kapuljačom ispod blejzera ili patike koje se nose u kombinaciji sa širokim baggy pantalonama i još većom košuljom na kopčanje – odnosno nešto što kaže: „Danas sam se obukla, ali, hej, ako se oznojim ili prospem nešto po sebi dok putujem, nije mi problem da se pojavim u kancelariji u nešto lošijem izdanju zbog realnih okolnosti.” Donekle je nalik na kostim i, kao i svi “core” trendovi, vrsta modne fantazije. Putovanje na posao i ono što se nosi usput nije nešto čime je većina mlađih ljudi morala mnogo da se bavi. Ukoliko su započeli posao u poslednje četiri godine, verovatno su ga i radili od kuće.
POVRATAK SVAKODNEVICI
Međutim sada, pošto su se mnogi od nas vratili transferu od kuće do posla i nazad, dizajneri su počeli da predlažu načine oblačenja koji uzimaju u obzir svu gužvu koju je prourokovao život nakon pandemije. Zapravo, oni razmišljaju o odeći koja će se uklopiti u dan koji može biti frenetično pretrpan i uključuje dugo putovanje. I oni, takođe, drsko provlače ideju da povratak na kancelarisko poslovanje zahteva povratak starim oblicima kancelarijskog oblačenja i, umesto toga, ponovo zamišljaju kako bi ta nova garderoba mogla da izgleda. Ideja o poslovnoj garderobi je potekla od dizajnerki poput Claire McCardell, kojoj se često pripisuje popularizacija američke sportske odeće 1940-ih, i Anne Klein, koja je, tri decenije kasnije, osnažila žene da prihvate svoj lični stil. Zatim su na scenu stupile Donna Karan i Norma Kamali. Sedam lakih komada Donne Karan ponudili su ženama kapsulu stilskog utočišta u njihovoj svakodnevnoj odeći, dok ih je Kamali naterala da razmišljaju van okvira sala za sastanke uvodeći više naramenica i komfornije materijale poput žerseja, parachuta i pamuka. Kasnih 1970-ih i ranih 80-ih, pojam “moćnog” oblačenja manifestovao se uglavnom kroz većinom neudobni ženski osvrt na mušku odeću, sa sakoima sa kaišem i uskim pencil suknjama. Moja mama je bila krivični tužilac u Čikagu 1970-ih i 80-ih. Nikada nije previše razmišljala o tome kako da se obuče za kretanje između kuće, kancelarije i sudnice. Kada sam joj telefonom pomenula commuter-core, nekoliko sekundi je vladala mrtva tišina, a onda je samo suvo upitala: „Šta?” U ono vreme, samo se trudila da se fokusira na svoj posao, naporno radi i natera muškarce oko nje da zaborave na činjenicu da je ona jedna od dve žene koje su paradirale zgradom krivičnog suda okruga Cook. Koliko joj je bilo udobno u tranzitu bilo je manje zabrinjavajuće od toga koliko bi bilo nošenje odeće u kojoj se ne bi istakla. O jednoj stvari se, međutim, nije moglo pregovarati. „Nikada patike“, rekla je. Ta slika na koju je moja mama imala tako visceralnu reakciju, kombinacija odela i patika, postala je kultna zahvaljujući liku Melanie Griffith, Tess McGill, u klasiku Working Girl iz 1988. U jednoj od nezaboravnih scena, Tess se iz svojih belih patika preobuva u cipele sa štiklom dok sedi za otvorenim stolom gde je redovno gledaju i uznemiravaju muške kolege.
MOZAK ZA POSAO
U današnje vreme, ovaj izgled se smatra ironično cool; nekada je za “power-walk” odlazak na posao u patikama nošenje cipela za presvlačenje bilo neophodno. Postojala je veoma ograničena vizija onoga što se smatralo prihvatljivom odnosno prikladnom poslovnom garderobom za žene na radnom mestu. Većinom je takva odeća zasnovana na pogrešnom shvatanju da bi repliciranje muške odeće pomoglo da se žene na radnom mestu tretiraju kao jednake muškarcima, što ni tada nije davalo, a ni sada ne daje nikakve rezultate u pogledu popuštanja pritiska patrijarhata. Filmovi poput Working Girl i Baby Boom iz 1987. godine, sa Diane Keaton u glavnoj ulozi abiciozne menadžment konsultantkinje J. C. Wiatt, pomogli su da se kreira stil oblačenja koji je postao jedini mogući model oblačenja za žene koje rade u kancelariji. Odela sa suknjama J. C. i do grla zakopčane bluze bile su nešto tradicionalnije, dok je Tess, sa tu i tamo utegnutim uzanim strukom i golim ramenima, odavala nešto feminističkiji, antikorporativni look. „Imam mozak za posao i telo za greh. Ima li nešto loše u tome?” pita odlučno Tess. Na revijama za proleće 2024. njujorški dizajneri kao što su Raul Lopez za Luar, Jane Wade, Rachel Comey, Phillip Lim i Daniella Kallmeyer ponudili su preispitivanje garderobe žena koje putuju na posao, pružajući pristupačnije, prozračnije, a ponekad čak i subverzivne osvrte. Wadeova je svoju kolekciju oskudnih mini-suknji i dekonstruisanih majica nazvala “The Commute” uz objašnjenje da je „koncept nastao iz mog sopstvenog iskustva rada u korporativnoj modnoj industriji“. Ona dodaje: „Tako često sam se osećala neprikladno u svom modnom stilu, pokušavajući da se uklopim u samu korporativnu kulturu.”
BUSINESS OF FASHION
Drugi su primenili praktičniji pristup. „Moj pristup dizajnu je u velikoj meri inspirisan višestrukim načinima na koje žene moraju da se preobraze, transformišu se i budu mnogo stvari odjednom“, kaže Danielle Kallmeyer. „Kada razmišljam o putovanju na posao, zamišljam kako pantalone mogu da pruže osećaj udobnosti bez potrebe za menjanjem cipela ili kako da torba u kojoj je vaš laptop i odeća za posao i teretanu deluje stilizovano i elegantno kada je u pitanju večera.” U Milanu je Matthieu Blazy podržao ovu ideju revijom Bottega Veneta sa svojim ogromnim torbama natrpanim do vrha, cocoon mantilima i udobnim odelima. Zatim, u Parizu, tu je bio razigrani, ali ne i super praktičan kaput koji je predložio Jonathan Anderson na Loewe reviji, sa nečim što je izgledalo kao ugrađena torba za rame, napravljena za putnicu skupocenog izgleda koja nema vremena da obuče nešto preko i ponese torbu odnosno korpu. Najnovije kolekcije modne kuće Miu Miu najbliže su realnosti kako stil putovanja na posao izgleda trenutno, barem na ulicama Njujorka. Gledate mlade žene kako žure na svoj kancelarijski posao u farmerkama ili pantalonama, polo džemperima i izgužvanim vintage trench mantilima, obično uparene s sa Salomon patikama i tote torbama poput balona okačenih preko ramena. Možete naći retko vintidž odelo kupljeno po povoljnoj ceni u RealRealu. Nije uglađeno, ali je cool, i daleko je od onoga kako je nekada izgledalo oblačenje za dirinčenje od devet do pet. Sve veći broj dizajnera kreira odeću sa boljim razumevanjem kako žene žele i treba da se oblače u današnje vreme, što predstavlja dobitnu formulu koja rezultira lakoćom i udobnošću pored prefinjenosti i poletnosti. Ova ideja o odeći koja se kreće sa vama, koja se sada uklapa u naše živote, nastavlja da bude i tema jeseni. Nakon svoje izuzetne Bottega Veneta kolekcije za jesen 2024/2025, Blazy je govorio o „maksimiziranju svakodnevnog“. Kreirao je garderobu od poželjne i moderne gornje odeće i upečatljivih drapiranih topova i haljina, što predstavlja njegov način da „napravi nešto lepo od svakodnevice“. Premda je ideja o commuter-core-u verovatno nastala iz želje da se igramo oblačenja, sada je prerasla u stvarnost naših komplikovanih života, prihvatanje haosa i putovanja današnjice – i, na kraju, postala upravo ono kako se oblačimo da bismo se pojavili u kancelariji i dobro obavili svoj posao.
Tekst: Brooke Bobb
Foto: Profimedia
