Maria Grazia Chiuri nas poziva na putovanje.
Čak i na samom početku karantina, analitičari su predvideli predstojeći procvat kućne odeće. Gledajući najnovije kolekcije za sezonu proleće/leto, ne možemo a da ne budemo uvereni da su se njihova predviđanja u potpunosti obistinila.
.jpg)
Ali Maria Grazia Chiuri je ipak uspela da nađe kompromis. Revija je otvorena mikro-šortsevima i kaputom od tkanine u srednjoazijskoj tehnici ikat – odmah je postalo jasno da se dizajnerka za reference obratila zemljama Istoka. Strateški ispravna odluka, s obzirom na to da je za istočne kulture karakterističan prilično opušten način oblačenja. Sa Istoka smo pozajmili široke kapute-ogrtače i kimone, široke pantalone i obimne tunike koje ne ometaju kretanje. U tom smislu, naravno, Maria Grazia Chiuri bila je ideološki bliža ne osnivaču kuće Christianu Dior-u, već legendarnom Polu Poireu, koji je jednom prilikom upoznao Pariz sa svim tim stvarima.
Međutim, postepeno je uspela da pomiri ovaj slobodni stil sa bogatim Dior-ovim nasleđem, neprestano uvodeći naglasak na struk u obliku tankih kaiševa. Takođe, negde usred revije, suknje i haljine, već ikonične za Chiuri, počele su da se pojavljuju – od lepršavih prozirnih tkanina sa cvetnim vezom, do večernjih sa potpisom u vidu šifona, mada mnogo mekšeg i manje formalnijeg nego inače. U tome je već lako zamisliti devojku ne samo na crvenom tepihu, već i na odmoru u primorskom gradu negde u rodnoj Italiji dizajnerke. Metamorfoze su se dogodile na pantalonama – obično ravne i stroge, postale su široke i lepršave.
Gladijator sandale (bez visokih potpetica!) i turbani upotpunili su sve lookove – i to nije bila samo još jedna referenca na Istok, već i pogodan način da se skupi duga kosa ili zaštiti od sunca. Šema boja takođe nije ostavila sumnje u izboru izvora inspiracije: većina odeće napravljena je u svim zemljanim nijansama, kao da je pozajmljena iz arhitekture Marakeša (koji se često naziva „oker gradom“).
Generalno, kolekcija je praktična i nosivija nego inače. I ovo, naravno, dugujemo dugotrajnom karantinu i činjenici da nas je sve nateralo da preispitamo užitke udobne odeće. Napokon, mora da postoji nešto dobro u celoj ovoj pandemiji?
