Živimo u svetu neumerenosti. Postoji toliko toga: materijalnih potrepština, društvenih medija, egzistencijalnih stvari. To se, naravno, odnosi i na modu, u kojoj svaka objava donosi novi mikrotrend ili influensera koji proglašava smrt jednog od njih. Spoznaja toga kako želite da se oblačite može biti stresna. Kupovina je u većem broju slučajeva puko čekiranje stavke sa šoping liste nego što zapravo predstavlja ulaganje u odevne komade zbog kojih se osećamo dobro. Internet nam poručuje da smo ili Carolyn Bessette ili Kim Kardashian, da smo ili u grandž fazonu ranih 90-ih ili glamurozno seksi fazonu prve dekade dvadesetprvog veka, prepuštajući ideju o ličnom stilu nagađanjima prepuštenim uglavnom algoritmu. Drugim rečima, shvatanje mode i stvarno pronalaženje sebe u njoj postalo je prilično zbunjujuće. Prepustite onda gospođi Pradi da unese tu preko potrebnu jasnoću. „Hajde da pričamo o odeći“, rekla je ona u bekstejdžu pre Prada revije za proleće-leto 2024, kodizajnirane sa Rafom Simonsom, koja je predstavljala istraživanje suštine zanata nad izvršenjem tih ideja. Kolekcije su u celini bile ispunjene izuzetno nosivim komadima, kakve biste mogli da zamislite da miksujete i kombinujete sa sopstvenom garderobom, poput uzanih farmerki ili pantalona uparenih sa košuljama ili haljinama blago doteranog kroja i detaljima, poput duguljastog okovratnika ili dodatnog seta rukava. Obnovljen je fokus na jednostavnost odeće — a sa njom i nešto preko potrebnog optimizma u ovim sve složenijim i zbunjujućim vremenima.
Odeća je nešto o čemu sam razmišljala neko vreme, posebno nakon što sam ponovo ušla u svet mode početkom Meseca mode u septembru. Tokom pandemije, rađanja bebe i mog prethodnog korporativnog posla od kuće, prestala sam da se oblačim kao nekada. Garderoba mi nije više donosila toliko uzbuđenja i često sam se osećala preplavljeno mikrotrendovima i ping-pong mišljenjima koja preplavljuju Instagram, TikTok i Substack. Tek kada sam se vratila radu u kancelariji, shvatila sam koliko radosti može proizvesti jednostavan čin oblačenja.
Snalaženje u novoj majčinskoj ulozi uporedo se osećanjem zbunjenosti proisteklog iz gubitka kontakta sa uobičajenom poslovnom realnošću me je ostavilo prilično paralizovanu ispred svog ormana, i to ne zbog činjenice da sam se osećala neprijatno u svom telu nakon carskog reza, već zato što nisam imala predstavu kakav je moj stil. Prošle su godine otkako nisam radila iz kancelarije, a kamoli u modnom časopisu gde se, barem podsvesno, dobar ukus za oblačenje praktično podrazumeva. Takođe sam oduvek mrzela nagoveštaj da žene treba da se oblače drugačije nakon što postanu mame (pragmatičnije često znači „mama stil“), i znala sam da želim da održim kontinuitet u tome kako sam uvek pristupala modi za svoje potrebe, što je uglavnom podrazumevalo kombinaciju ženstvenosti i muškobanjastosti, sa povremenim smelim modnim izdanjima, ali nikada previše. Glava bi mi eksplodirala od pitanja. Da li bi mi dobro stajala vintidž haljina preko kargo pantalona u kombinaciji sa lug-sole čizmama? Da li je tunika sa uzanim strukom za mene previše u fazonu „tihog luksuza“? Da li ću zauvek nositi svoje omiljene farmerke sa visokim strukom i Converse Chucks patike? Morala sam to podići na viši nivo, zbog novog posla i promena koje je to donelo, pa sam se upustila u to, oblačeći sve što sam imala – ponekad uspešno, ponekad ne. A onda su prolećne kolekcije stigle na piste i moja ljubav prema odeći je zaista oživela.
SVE RADOSTI PROLEĆNE MODE
U Njujorku, Tory Burch me je preklinjala da razmislim o tome koliko oslobađajuće može biti šepurenje u dekonstruisanoj mini krinolini. Prikazala ih je uz jakne od džerzi tkanine koje se mogu nositi sa bilo čim i klač-torbe koje se nose uz sam bok. Kod Proenze Schouler, pantalone koje se nose preko džinsa su me osvojile. Kao što je i džemper opuštenog kroja upasan u suknju od tech organze ukrašene pajetima, što mi je otvorilo oči za mogućnost nošenja prozirnog (tj. mogućnost da se dugim gornjim delom pokrije donja polovina tela) i komadi večernje odeće za nošenje preko dana. Michael Kors je uradio to isto, sa kolekcijom inspirisanom željom za putovanjem ispunjenom odličnim košuljama i suknjama koje su istovremeno bile i nostalgične i moderne, što je moja omiljena formula. Takođe u Njujorku, otkrila sam neverovatno duhovni pravac u savremenoj, subverzivnoj sportskoj odeći prikazanoj od strane Eckhaus Latte i Rachel Comey —odela i komplete napravljene za žene koje prilaze svojim ormanima neopterećenog samopouzdanja i stavom nabaci-na-sebe-i-idi, bez osvrtanja na TikTok pametnjakoviće. Hillary Taymour iz brenda Collina Strada me je naterala da se uželim više boja, više printa, više volana. Usiljeni osmesi na manekenima poslužili su kao komentar na način na koji trenutno gacamo kroz blato sveta, pokušavajući — čak i naprežući se — da pronađemo sreću u našim svakodnevnim životima dok svet bukvalno gori. U Taymourinom univerzumu, lični stil je „stav ili aura, ukoliko dozvolite. To je kada energija i odeća savršeno pristaju jedno drugom“, kaže ona. „Ponekad to može biti prepoznatljiv stilski trik, kao što neko uvek nosi suknju preko pantalona ili kako neko uvek zakopčava košulje na određeni način.” Ponovo sam se podsetila onog neuhvatljivog osećaja za ravnotežu u modi, u pronalaženju radosti gde god možemo ovih dana, čak i ako je to u slojevitoj kapuljači preko cvetne balon suknje. Radost je takođe iskrila na Luar reviji, sa brilijantnim Bruklincem Raulom Lopezom na čelu, koji je zatvorio Nedelju mode u Njujorku kolekcijom dekonstruisanih odela i sjajnog teksasa. „Smatram da bi svako trebalo da pristupi oblačenju na način na koji pristupa isprobavanju novog restorana“, kaže Lopez. „Oslanjate se na ono što je udobno ili poznato, ali takođe želite da probate nešto novo.” A ukoliko on kaže da mogu da nosim šorts odelo ove sezone, onda ću, bestraga, to i pokušati. Zatim je tu bilo čudo i hirovitost kolekcije Francesca Rissa za Marni. Rissoov prvi i poslednji autfit sa revije u Parizu nekako je uspeo da se dotakne obe moje naizgled suprotstavljene želje za oblačenjem, počevši od savršeno jednostavne i seksi maksi suknje sa niskim strukom u kombinaciji sa rol-ragnom a završavajući sa džinovskom rascvetanom haljinom prekrivenom ručno rađenim cvetnim detaljima.
UMEĆE NEOBIČNOSTI
Jonathan Anderson je takođe postigao ovu ravnotežu za Loewe, koristeći osnovne elemente garderobe kao što su pantalone sa ravnim prednjim delom, ravne cipele i kardigani na kopčanje i prilagođavajući ih siluetama ultravisokog struka, šljokicama i radikalnim oblicima čaure. Sada želim da obučem pantalone sa nešto višim strukom i možda pokušam da stavim džinovsku iglu kroz prednji deo haljine. Želim da uparim suknju sa resama sa jaknom ili blejzerom, pomešam tkanine i dodam volan. Pokretanje je bilo tema svih kolekcija, od atmosfere vetra i peska gospođe Prade i manekena spremnih za surfovanje sa revije Miu Miu do zadivljujućih, slikarskih mrlja Maximiliana Davisa i drapiranih pamučnih haljina Ferragama. I nije se tu radilo samo o kretanju stvarnih odevnih predmeta; radilo se o tome kako se krećemo po svetu dok nosimo tu odeću i, što je još važnije, kako se osećamo u njima dok ih nosimo. Ovde bih mogla da pronađem svoje neobuzdano samopouzdanje, stavom „budi kakva jesi“. Ta ljudskost je takođe isijavala iz apcikliranih trench mantila na reviji Balenciage i uvrnutih i čvorastih detalja kolekcije Matthieua Blazyja za Bottega Veneta. Ovo poslednje me je podiglo, daleko od dubina moje samoizražajne praznine i to na mesto gde je savršeno prihvatljivo lutati naokolo u pletenom kombinezonu dok vučete sve svoje potrepštine u torbi koja je u stvari iznenađujuće prostrana (i vredna memova) a takođe i savršene ručne izrade. Kao što je Blazy rekao u bekstejdžu, kolekcija je imala za cilj „uklapanje različitih svetova“ i demonstiranja da je „svugde bilo prostora za nove mogućnosti“. Ta sloboda izražavanja, ta želja za eksperimentisanjem je upravo ono što mi je nedostajalo.
Početkom oktobra izlazila sam iz svoje stambene zgrade u farmerkama, onoj crnoj tunici za koju nisam bila sigurna da ću je dobro iskombinovati i čizmama sa pačijim kljunom i zakrivljenim potpeticama sa kojih sam morala, bukvalno, da obrišem prašinu pre nego što sam ih nazula. Vratar me je pogledao, nasmešio se i rekao: „Zaista ste sjajno izgledali ovih dana.” Zahvalila sam mu se i našalila se: „Zaposlila sam se i moram da nosim još nešto osim džempera tokom nedelje.” Oboje smo se nasmejali. Otišla sam do metroa i prisetila se koliko radosti može doneti kada se doterate za sebe.
Autorka teksta: Brooke Bobb
Foto: Profimedia
