Da li je moda umetnost?

Samo pitanje Da li je moda umetnost? kreira dva tabora u kom se jedan izjašnjava afirmativno, kao što je to slučaj za Andyjem Warholom koji je jednom prilikom izjavio da je moda veća umetnost od umetnosti. Predvodnik druge struje je bio Karl Lagerfeld koji se protivio da modu deklariše kao umetnost, jer je moda namenjena da bude nošena, kupljena i konzumirana. Moda je estetski izražaj koji ima određeni značaj u datom vremenu i prostoru. Taj impuls kreiran je od strane društvenih sila i makroekonomskih faktora koji su na delu, jednako kao što nastaje korišćenjem arhiva i elemenata iz prošlosti. Jednako kao umetnost, moda pokazuje svoju cikličnost i sklonost da se nakon nekoliko dekada reinterpretira, samo u modernijem ruhu. Bez obizra na polemiku pitanja kojim se bavimo, jedan od faktora koji ne pomaže njegovom rešavanju jeste činjenica da se svet mode i umetnosti vrlo lako i jednostavno prepliću.

Najbolji primer jesu umetnički elementi interpretirani na odevnim komadima, čime se istima daje na kredibilitetu. Vreme ima značajnu ulogu u davanju odgovora na naše pitanje. U određenim vremenskim epohama samo su se slikarstvo i klasična muzika definisali kao umetnost. Vremenom, tehnološkim inovacijama i duhom vremena, pojam umetnosti se širio i u koš Šta je umetnost? ušli su i džez muzika, kao i film, tačnije kinematografija. Moda je imala tu fascinantnu pojavu da je postojala od kada je postojao čovek, ali da nikada nije ispunjavala kriterijume umetnosti, jer je prevashodno služila odevanju i samim tim imala utilitarnu crtu. Pojava visoke mode u 19. veku donosi novu vizuru odeće rađene rukom, za šta je neretko trebalo na stotine radnih sati da bi se kreacija realizovala.

Haute couture tehnike zahtevaju kompleksne manipulacije vezane za kroj, vez, izradu materijala i samim tim modi daje na kredibilitetu jer iziskuje napore na stotine zanatlija koji učestvuju u realizaciji. Dvadeseti vek donosi pojavu mode kao senzacije i ovaj domen stvaralaštva poprima crte pop-kulture. Moda sve više dobija na kredibilitetu jer se definiše u kontekstu duha vremena i služi kao marker zeitgeista ili pak vremena inspirisanog određenim vremenskim periodom. Moda u tom periodu dobija snažnog saveznika u vidu fotografije. Upravo modna fotografija kreira kompoziciju i narativ u kom je moda stavljena u određeni, mnogo kompleksniji kontekst. Kada se sećamo određene kreacije, mnogo je veća verovatnoća da ćemo je se sećati kao deo modne fotografije, nego kao izlaz na reviji određenog dizajnera u datom periodu.

UMETNOST KAO MUZA

Jedna od najpoznatijih kreacija Yves Saint Laurenta je bila mini-haljina iz šezdesetih inspirisana radom Pieta Mondriana. Holandski umetnik koristio je dvodimenzionalst umetničkog platna kako bi površinama različitih koloracija (na primer osnovne boje) stvorio iluziju dubine prostora. U njegovom radu svetlije boje delovale su bliže posmatraču, dok su tamnije odavale utisak da su dalje od onog ko sliku gleda. Ovaj motiv bio je naročito interesantan Saint Laurentu koji je 1965. godine evocirao estetiku minimalizma holandskog umetnika i vunene haljine vrlo svedene forme interpretirao na Mondrian način. Knjiga koju je dobio od majke u kojoj su se našle Mondrijanove ilustracije iz perioda neoplastcizma, postale su lajtmotiv kolekcije kojom je Saint Laurent modernizovao sopstveni brend. Sam Mondrian je bio veliki ljubitelj mode i bio je mišljenja da ona savršeno oslikava duh vremena i da je jedna od najefektnijih načina vizuelne ekspresije.

Yves Klein bio je prepoznatljiv po korišćenju intenzivne nijanse plave, koja je kasnije po njemu i dobila ime. Njegova umetnost nije samo uključivala slikarstvo, nego i performanse u kojoj su se neretko ženske figure valjale u moru plave boje. Otisci ženskih silueta plavih obrisa poslužili su kao motiv na dve haljine Pheobe Philo koje je predstavila kao deo prolećne kolekcije 2017. godine za kuću Céline, za koju je tada radila kao kreativni direktor. Haljina svedene forme, ne bi bila to što jeste i toliko upečatljiva da nije imala na sebi mrlje Klein plave boje.

Iako je možda protivnik da svoj rad okarakteriše kao umetnički, Karl Lagerfeld imao je nemali broj kreacija koje inspiraciju crpe iz sveta umetnosti. Jedna od najupečatljivijih je haljina iz kolekcije visoke mode (treća po redu za Lagerfelda u to vreme) 1984. godine sa ručnim vezom koja neodoljivo podseća na kineski ćup od plavo-belog porcelana. Šta više, sličan motiv viđen je na slici Johna Singera Sargenta Ćerke Edwarda Darleya Boita iz 1882. godine. Dva masivna ćupa od plavo-belog porcelana iz 19. veka na slici imaju sporednu ulogu u odnosu na četiri devojčice, ali je jasna njihova dimenzija s obzirom da njihova visina premašuje onu od ćerki američkog kosmopolite Edwarda Boita. Iako je slika na prvi pogled porodični portret osobe od ugleda, to jest njegovih naslednica, kasnija istraživanja pokazala su dublje slojeve i namere slikara da pokaže frojdovske analize na temu dvosmislenosti adolescencije.

Dior u rukama Johna Gallijana imao je spektakularne proporcije, u svakom pogledu. Ne samo da su haljine bile voluminozne i da su na savršen način oslikavale glamur posleratne Francuske, njegove revije pažljivo su koincidirale scenografijom sa temom kolekcije. Kao jedna od najbolje prihvaćenih kolekcija od Gallijana (a bilo ih je mnogo) ističe se ona iz 2007. godine kada je tema bila najčuvenija opera Giacomo Puccinija. Madama Butterfly je tužna priča japanske devojke koja se udaje za američkog oficira. Upravo motivi iz opere, kao i scene iz Japana postale su tema za Gallijana da razvije svoju maestralnu kolekciju. Haljine su izvedene tako da nalikuju na kimona i na oklope samuraja, manekenke su šminkane u maniru gejši, a jedna od kreacija na sebi ima motiv najčuvenije slike japanskog umetničkog opusa. Talasi nadomak obale Kanagawa predstavljaju motiv masivnog talasa i tri čamca koji se bore sa nepovoljnim vremenskim uslovima. Slika iz 1831. godine vrhunac je za slikara Katsushika Hokusaija, a našla se kao motiv na glamuroznom kaputu iz kolekcije visoke mode Johna Gallijana.

Od svih modnih dizajnera, Elsa Schiaparelli je možda imala najbližu konekciju sa svetom umetnosti. Italijanska kreatorka bila je ljuta rivalka Gabrielle Coco Chanel, u tolikoj meri da je Chanel na jednom događaju gurnula Italijanku na otvoren plamen lustera, da su gosti morali da gase vatru sa nje. Schiaparelli je bila zagovornik nadrealizma i bliska prijateljica Kralja surealizma Salvadora Dalíja. Zajedno sa njim kreirala je jastog haljinu. Motivi zodijaka i životinja i dan-danas su deo kodova za ovu kuću. Francuska manekenka Nusch Éluard pozirala je Pablu Picassu noseći upravo na sebi sako koji je kreirala Schiaparelli. Dalí je slikao suprugu Galu koja je nosila šešir sa motivom cipele i odelo sa motivima poljupca koji je izvela Schiaparelli. Kada je posetio Pariz 1956. godine, Andy Warhol je zapazio vespe u izlogu njenog butika, pa ih je vrlo brzo realizovao kao motiv na slikama. Schiaparelli je ne samo kreirala odeću inspirisanu umetnošću, ona je bila muza za nemali broj umetnika.

SLOBODA IZRAZA

Načini prezentacije modnih kolekcija u određenim slučajevima utiču na njeno dublje shvatanje. Već spomenuti Galliano bio je vrstan u kreiranju određenog kontektsa koji je uticao na jasnije sagledavanje modne kolekcije. Međutim, najveći majstor savremenog odevanja bio je Alexander McQueen koji je razvijanje modnih revija digao na viši nivo. Tačnije, modne revije su poslužile kao ogledalo njegovog duševnog stanja i elemenata koji su ga tangirali, izazvali emociju ili u nemalom broju slučajeva uzrujali. Highland Rape iz 1995. godine je bila u kojoj su modeli šetali po pisti tako da nalikuje da su se teturali. Inspiracija za kolekciju odeće koja je pre svega tretirana tako da je iscepana, bila je scena iz života McQueenove sestre koju je momak napastvovao. Jedna od najmaestralnijih je bila Voss iz 2001. godine. Gosti na reviji su bili primorani da pola sata pre početka revije gledaju u kocku sa ogledalima, na kojoj su mogli da vide sopstvene refleksije. Da li da se zapitaju?

Nakon toga, ogledala su se sklanjala da bi se predstavio novi sloj koncepta. Gosti su u stvari gledali kroz dvostruko staklo prostor nalik na sanatorijumu u kom su modeli šetali, sa bandažama oko glave. Opet, njihovo kretanje i ponašanje nije ono glamuroznih modela. One se teturaju, keze, kikoću, viču, da bi što vernije oslikale lokaciju sanatorijama. Završetak revije je bila kocka, unutar velike kocke u kojoj je bila figura korpulentne žene sa gas-maskom. Kada se manja kocka otvorila, ležala je žena oko koje su leteli moljci. Da li su tada dva najveća neprijatelja mode bili gojaznost i moljci? McQueen je na satiričan način uputio kritiku modnom sistemu i društvu u koje se pretvaramo. Poenta je bila u formi, ne suštini. Lee McQueen je do svoje poslednje kolekcije modne revije koristio kao svojevrsne performanse koji su imali za cilj da budu osuda savremenog društva.

Tekst: Marko Mrkaja

Foto: Profimedia