Intervju sa Tijanom T: Muzika će uvek preživeti

O klabing industriji u doba pandemije, uticaju muzike na modni izraz i neverovatnim doživljajima

Beograd je grad sa karakterističnom energijom koji ljude privlači prvenstveno zbog simpatičnog haosa koji umnogome asocira na Njujork. Pariz ima Ajfelov toranj, London Big Ben, a Beograd žurke. Naš klabing je postao najprepoznatljiviji srpski proizvod i iznedrio je zvezde moderne muzičke scene - jedna od najvećih (ako ne i najveća) je svakako Tijana T. Devojka koja je karijeru počela tokom NATO bombardovanja i čija je muzika nastala kao adolescentski simbol pobune uspela je da osvoji DJ pultove najprestižniji svetskih klubova. Sa nama je podelila svoja luda iskustva - od nastupa u najskrovitijim ćoškovima planete, do stilskih tranzicija kroz koje je prošla. Razgovarali smo o raznim stvarima - i o ranjivim temama, uticajima pandemije na klabing industriju, i trikovima devojke koja nikada ne spava za (ne) sakrivanje umora. 

Nastupaš već 16 godina. Kog nastupa se najradije sećaš? 

Toliko ima divnih i posebnih i ludačkih priča koje su se desile na nastupima i oko nastupa tokom tih perioda, ne znam ni gde bih počela. Od prvog nastupa kada sam bez ikakvog iskustva izašla pred 1500 ljudi da pevam uz muziku producenta čije ploče sam jedva poznavala, što mi je otvorilo vrata da nastavimo da sarađujemo i krenemo na turneju koja je trajala nekoliko godina, preko svih najčarobnijih izlazaka sunca na brodu 20/44.

Veliki nastup na Dance Areni pre nekoliko godina, svaki nastup u Panorama Baru u Berlinu gde publika peva u glas i vrišti. Svaka turneja u Indiji gde su ljudi u pravoj prirodnoj ekstazi, a osećaj je kao da si u drugoj dimenziji. Boiler Room u Šangaju i desetine nastupa koji su se desili u nemogućim uslovima gde sam kao James Bond jedva stizala preko pola planete i pravo iz prevoznog sredstva upadala u DJ pult.

Sećam se jednog ludog putovanja na festival u Kolumbiji. Počelo je tako što sam putovala 26 sati do Meksika, nastupala sam u Huarezu, što je godinama bio najopasniji grad na svetu. Nisam to ozbiljno shvatala, pa sam otišla u šetnju i izgubila se, spasilo me je to što govorim španski, inače u gradu niko ne izlazi na ulice da se šeta, jer prosto nije bezbedno. Nakon toga je trebalo da radim u Mexico City-u u koji sam zapravo stigla odmah nakon zemljotresa, tako da se festival nije desio, a grad sam doživela u postapokaliptičnom stanju.

Onda je počelo dugo putovanje u Kolumbiju, avion u 6 ujutro, nekoliko sati leta to Bogote, putnici su pretrpali avion kesama i prtljagom, a desila se takva turbulencija da su stjuardese vrištale, bila sam sigurna da ćemo se srušiti. 

Odmah nakon toga dolazimo u Bogotu, lokalna avio kompanija je u štrajku, ne možemo dalje. Putujemo tri sata kroz grad do nekog drugog aerodroma gde nas čeka "privatni avion". Nikako da nađemo drugi aerodrom, motamo se oko nekakve vojne baze gde nam vojnici pokazuju u pravcu jednog razrušenog placa, vozimo se preko raskopane zemlje, stižemo do neke kolibice, udžerice iza koje je nešto što liči na pistu.

Privatni avion je zapravo mali avion koji izgleda kao iz kolumbijskih filmova o Pablu Eskobaru, ekvivalent dragoljupčetovom automobilu koji je glasan i raspada se. Pilot nam govori da opreme i putnika ima previše i da nije bezbedno. Ipak polećemo i vozimo se dok motor iza nas ispušta zvuke, vrata aviona nisu dobro zatvorena, ulazi hladan, jak vazduh, sve se trese od jakih vetrova. Trudim se da uživam u pejsažima Kolumbije i nadam se da mi to nije poslednje.

Nekako stižemo do tog malog mesta gde zatim sedamo u autobus koji vozi trista na sat iako mu govorimo da na festival treba da stignemo u jednom komadu, živi i zdravi. Konačno stižemo u pustinju i na festival gde me ubacuju u terensko vozilo i voze preko pustinje do bine. Moj set treba da počne otprilike pre pet min.

Tražila sam čašu vode i dva minuta da mogu da stavim crveni karmin i nakon ovakvog putovanja, koje je trajalo 18 sati, izašla na binu, videla pet hiljada ljudi ispred sebe i u potpunom transu od stresa i uzbuđenja izvela jedan od najboljih setova ikada. Eto to je jedna od avantura.

Međutim, ono što sam više puta govorila je - meni su najbitniji i najmagičniji domaći nastupi. All Nighter- na 20/44 i u Dragstoru, žurke sa gostima koje sam dovodila u Beograd, svaki nastup na Exitu, svaki nastup na Apgrade-u. Mislim da mi je vrhunac karijere zapravo bio allnighter u Dragstoru u oktobru 2018.

Nije zanemarljiv podatak da sam sama uspela da privučem dovoljno ljudi da napunim taj ogroman klub, ali ono što je mnogo bitnije je magija koja je uspela da se desi u tom masovnom kontekstu. Kao i sve najbolje stvari u životu, to je teško prepričati, oni koji su bili tamo znaju o čemu govorim.

Zbog trenutne pandemije, clubbing industrija je u zastoju već godinu dana. Kako preživljava muzika i koji su izazovi sa kojima se ti i kolege susrećete?

Sama muzika će uvek preživeti, stvaranje muzike i uživanje u muzici je iskonska čovekova potreba, to nije nešto što se tek tako dekretom može zabraniti. Koliko mogu da prometim producenti i dalje stvaraju muziku, neki čak više i ozbiljnije nego ikad. To je posledica izolacije i introvertnosti ovog perioda.

Problem je kolektivno iskustvo muzike i plesa, a to je nešto što ima svoju ulogu u društvu i ako hoćete, opštem zdravlju. Kolektivno muzičko telo je transcedentalno i isceljujuće iskustvo i veliki je problem što je u ovom periodu onemogućeno.

Na profesionalnom nivou izazovi su razni - od sumnje u to da će se stvari uopšte ikada vratiti na staro, do toga šta nas čeka ako se sve otvori, kako će izgledati ta dinamika, ko će uopšte nastupati, gde i pod kojim uslovima. Neizvesnost je ogromna i nimalo psihički laka. Znam za mnoge berlinske DJ-eve, neki su čak rezidenti Berghain-a, koji su već odustali od svoje profesije.

Posle 20 ili više godina posvećenosti, samo su odustali i zaposlili se u samoposluzi. To je strašno i tužno. Iako u Nemačkoj svako ko je ostao bez posla usled pandemje nije ugrožen, država pokriva sve troškove života i plaća da se "biznis" održi, tim ljudima je ova vrsta mentalnog napora bila previše i nisu mogli da opstanu u tom održavanju nade. Oni koji nisu odustali snimaju podcast-e, snimaju video stream-ove. To je neka vrsta simulakruma, jer se zapravo iz tog iskustva "žive muzike" ili "živog DJ nastupa" izuzima ono najbitnije - a to je razmena sa publikom i kolektivna energija.

Zaista nije isto kada stojiš sam pred kamerama, reflektorima i kada zapravo utičeš na zajednički doživljaj celog kolektiva, u trenutku, bez kamera, bez reflektora, bez pritiska. Još jedan problem te streaming industrije je što se još uvek nije regulisala na poslovnom nivou tako da se zapravo prepoznaje da bez izvođaša streama ne bi ni bilo, pa u većini slučajeva muzičari to rade na dobrovoljnoj osnovi. 

Što je u vremenu kada je moglo da se zaradi od nastupa možda moglo da ima nekog smisla, sada kada su to jedini nastupi i kada streaming platforme de fakto prave profit od toga, nema mnogo smisla ne plaćati one koji kreiraju sadržaj.

Svi problemi koje sam navela se produbljuju što duže pandemija traje. Ne bih volela da se ljudi odviknu od koncerata i žurki, da zaborave i potisnu tu potrebu.

Sada kada svi više vremena provodimo kod kuće,  da li si se okrenula nekim novim aktivnostima?

Nisam od onih koji su naučili novu veštinu, završili dva fakulteta i sredili sve fioke tokom pandemije. Prevelika je anksioznost u mom slučaju da bi tako nešto bilo moguće. Vrlo brzo nakon početka pandemije moja mama se razbolela i nažalost posle samo nekoliko meseci preminula.

Jedina aktivnost kojom se bavim je kontinuirani, aktivan pokušaj da ostanem koliko toliko psihički stabilna usled svega. Pristajem da snimam mikseve i da radim video streamove da ne bih poludela, da bih ostala u dodiru sa muzikom i nekim tragovima svog prethodnog života. Kuvam svaki dan za sebe i ljude oko sebe, to me smiruje i raduje.

Šta imaš na privatnoj plejlisti ovih dana?

Poslednjih nekoliko meseci se najčešće vraćam albumima kolektiva SAULT. Uspeli su da izdaju četiri albuma za dve godine i svi su dobri. Lepa, kvalitetna, umirujuća muzika. Pored toga preslušavam mixeve domaćih DJ-eva. Žao mi je što sam u poslednjih 6 godina toliko putovala da sam propuštala žurke u Beogradu, naši DJ-evi su najbolji na svetu. Radio D59B ima divnu kolekciju mixeva.

Disco Not Disco kolektiv sarađuje sa gruzijskim Mutant radiom i to su isto čarobni snimci.

Koliko je muzika uticala na tvoj lični stil? 

Ako se misli na modni stil - u potpunosti!  U osnovnoj školi sam se ložila na hipi pokret, Vudstok i Dženis Džoplin i nosila zvoncare i razdeljak nasred glave. Posle sam prešla na grandž i pank i iscepane majice, karirane pantalone i zelene martinke i kožne jakne.

Nakon prvog izlaska u klub, a potom i na rejv to se sve promenilo. U fokus dolaze ogromne bunde od veštačkog krzna, uske metalik pantalone, futurističke cipele sa platformama.

Dok sam nastupala sa Abe Duque-om imali smo dogovor da nastupamo obučeni svečano i elegantno, on je uvek nosio odela, a ja neke duge haljine koje pripadaju koktelima i crvenim tepisima, a ne rejvovima i mračnim klubovima.

Od 2015, pa nadalje kad sam baš mnogo putovala (to je značilo najmanje 4 avionska leta nedeljno) morala sam da svedem svoj stil i sve je postalo praktično, stvari koje se ne gužvaju, stvari koje se lako pakuju i zauzimaju malo mesta u prtljagu, kupovala sam isti par pantalona u 4 primerka da ne bih morala da razmišljam o šopingu, jer nisam imala vremena. Imala sam iste čizme u dva para u različitim bojama.

Dva para plavih, dva para crvenih, dva para crnih, isti model, pogodan za sva godišnja doba i prilike. Napravila sam neku DJ uniformu koja mi je bila praktična, a na kraju je postala moj zaštitni znak, ljudi se raduju kad vide te plave čizme na mom instagramu.

Nakon dugačkog nastupa, kojim proizvodima sakrivaš umor?

Ozbiljan umor je jako teško sakriti. Trudim se da spavam, da pokušam da nadoknadim san. Mislim da me je to održalo zdravom i mladolikom.

Držim se određenog režima ishrane koji utiče na celokupno zdravlje, pa i zdravlje i izgled kože. Dok sam intenzivno nastupala i putovala imala sam ozbiljnu disciplinu, radila vežbe, meditirala, tako je moralo da se ne bih slomila.  To sve utiče na lice i kvalitet kože. Ne bih znala da kažem kako se sakriva umor…

Nisam se ni trudila da ga sakrijem, šminkala sam se isto bilo da sam umorna ili odmorna. Naravno, zna se da jaka i teška šminka nisu za umorno lice, pa sam se u tim trenucima trudila da stavim najblaže boje, bez jakog eyeliner-a i tamnog karmina. 

Koristim isključivo Biologique Recherche kozmetiku i redovno sam iz Južne Koreje donosila zalihe maski za lice koje sam koristila na turnejama, to je bila prva pomoć.

Šta uvek imaš u torbi?

U torbi uvek imam svoj Olimpus Mju foto aparat, kremu za ruke, mast za usne, hemijsku olovku i gumicu za kosu. Imam i neke uspomenice koje tako vučem uvek sa sobom, jer se radujem da ih vidim. Karta za trajekt kad sam išla na more, backstage pass za neki bitan i veliki nastup i tako te drangulije.

Koji su tvoji planovi za naredni period?  

Život u Srbiji me je naučio da nije zgodno praviti dugoročne planove, uvek se nešto desi i pokvari planove. Eto taman kad sam isplanirala i sprovela svoj plan za internacionalnu super karijeru, desila se svetska pandemija. Jedini cilj mi je da iz ovog perioda života izađem bez psihičkih i zdravstvenih posledica. Čini mi se da je to trenutno prioritet, za ostalo ćemo se snaći.

intervju: Anđela Ignjačević

foto: Viktor Shekularatz

styling: Sanda Simona

make up: Dragan Vurdelja

hair: Dushan Petrovich

haljina: Ines Atelier

Pročitaj još