Život supermodela: Između istine i mita

Naomi Campbell je 50. rođendan proslavila memoarima u kojima otkriva sav glamur i naličje zanimanja koje žele milioni devojaka

Sa njima je era supermodela dostigla zenit, dovela do trenutka kada su lepotice sa revija postale popularne poput zvezda filma i rokenrola. Modna pista im je bila tesna. Polako su osvajale sve, od televizije na kojoj su vodile sopstveni šou, do čuvenih zavodnika. U koji god bi noćni klub ili restoran kročile, odmah bi ga pretvarale u trendi mesto. Dobijale su uloge u Holivudu, a zauzvrat davale inspiraciju umetnicima, ali i poslovnim franšizama. Zanimanje modela je prvi put donosilo milione dolara ne samo dizajnerskim kućama, nego i mladim ženama koje su predstavljale njihovu luksuznu robu.   

Prve supermodele koje su zanat sagradile na terminu “ličnost” (personality) zvali su Velika petorka. Jedna od njih, Naomi Campbell, odlučila je da pedeseti rođendan proslavi memoarima pod jednostavnim naslovom, ličnim imenom koje prepoznaju svi. Knjigom “Naomi” ona vodi čitaoce na nostalgično i iskreno putovanje kroz karijeru i privatni život, istražujući kako je od mlade crnkinje iz londonskog Stretama postala muza najvećih svetskih dizajnera, a onda stigla do onog što je danas, vatreni borac za ravnopravnost ljudi.  

U britanskom Harper’s Bazaaru Naomi Cambell je objavila odlomke memoara koje prenosimo, i objasnila šta se zaista događalo tokom tih devedesetih, kada su ona, Linda Evangelista, Christy Turlington, Cindy Crawford i najmlađa među njima, Kate Moss, suvereno vladale modnom scenom, uz do tada neviđeni uticaj na celokupnu pop kulturu. Tadašnja publika je u supermodelima uglavnom videla princeze divljih noći u Njujorku, glamuroznih privatnih partija u elitnim letovalištima i - omiljene mete pomahnitalih fanova. A one su verovale da su samo grupa “običnih” devojaka, doduše, sa natprosečnim osećajem za estetiku, dok su krčile put ka fenomenu koji će se pokazati kao istorijski preokret u svetu ne samo mode, nego i kulture današnjeg društva.

- Niko od nas nije stvarno shvatao kakav uticaj imamo, a on se video  naročito nakon što smo se zajedno pojavile u muzičkom spotu Georgea Michaela ili na reviji Versace - piše Campbell i nastavlja: - Nismo bile svesne kako su se ti događaji primali u javnosti. Našle smo se u epicentru zbivanja, a bile smo prezauzete putovanjima zbog posla. Bilo je toliko neverovatnih ponuda da smo se dvoumile šta prihvatiti, nismo mogle da budemo na dva mesta u isto vreme. Sećam se jedne kampanje za Jaspera Conrana. Pošto ja nisam mogla, angažovali su moju majku. Fotograf je bio Robert Mapplethorpe, sa kojim nikad nisam radila, a oduvek sam želela - navodi slavna manekenka.

A onda, prva katastrofa: magazin People je tražio da intervjuiše Lindu, Christy i Naomi za junski broj 1990. godine. - Kada je članak izašao, shvatile smo da nikada više ne treba davati intervju zajedno. Sve je preneseno pogrešno. Želele smo da uživo pokažemo novinarki jedno zabavno veče u Njujorku: najpre večera u Punchu, a onda noć u gradu - piše Naomi. Mladi supermodeli nisu očekivali da će im magazin poslati novinarku u visokoj trudnoći. - Dakle, mi vučemo sa sobom okolo ženu koja je pred porođajem na razna mesta, trudeći se da pokažemo koliko smo cool. Vodili smo je u noćne klubove, pa na autoput West Side da bi upoznala travestite, naše prijatelje iz House of Xtravaganza. Nosila sam te večeri haljinu Isaac Mizrahi i u jednom trenutku uradila nešto potpuno glupo jer se u restoranu našla druga žena u istoj haljini. Rekla sam da svoju haljinu nikad više neću nositi i da ću je smesta skinuti. Nismo bile svesne da smo se ponašale kao derišta. Nije nam to bila namera. Želele smo samo da pokažemo novinarki kako se dobro zabavljamo. Nismo bile svesne da se to može posmatrati i sasvim drugačije. Nijedna tada nije imala pi-ara da nas posavetuje - priznaje Naomi.

- Kasnije te godine, u intervjuu za oktobarski američki Vogue, sirota  Linda je rekla da mi ne ustajemo iz kreveta za manje od 10.000 dolara,  ili tako nešto. Nije tako mislila, bila je to šala, ali je nas sve taj citat progonio godinama. (Ako ništa drugo, dizajneri kao što su Gianni, Azzedine i Karl Lagerfeld postavili su standard u visini naših honorara. Mediji su pokušali da prikažu kako smo mi to zahtevale, a ustvari nismo). Sve do tog intervjua, razgovarale smo otvoreno s novinarima. Potom smo shvatile da moramo biti oprezne. Stvari se lako mogu pogrešno protumačiti. Bila nam je to dragocena lekcija - seća se Naomi.

U to vreme, kasnih devedesetih godina, reč “supermodel” je ušla u široku upotrebu. - Sve što smo nosile i svaki restoran u koji smo dolazile - o svemu je pisala štampa. Bilo nam je čudno da ljude to toliko zanima. Nismo mogle da prođemo ulicom, a da nas neko ne pojuri. Sećam se jednog šopinga u Rimu, kada nismo mogle da izađemo iz radnje - obožavalcaca je bilo toliko da je policija morala da nas izvlači. Ali, mi i dalje nismo imale pojma šta se događa. Tek kada nas je (veliki modni fotograf) Peter Lindbergh zamolio da se pojavimo u filmu “Modeli”, shvatile smo koliko su ljudi zainteresovani za naše živote - piše Naomi. Film se snimao u njujorškim oblastima Koni Ajlend, Bruklin i trebalo je da prikaže drugačiju stranu života modela od onog koji su nudili stereotipi. - Linda je svirala harmoniku, ja sam pevala C’est Si Bon, koju sam “mimovala” u reklami za Yves Saint Laurent’s Jazz. Svako je radio nešto sa čim je mogao da se poveže. Mislim da je ovaj film pomogao ljudima da nas vide iz novog ugla, više kao slavne ličnosti nego samo kao manekenke. Ipak, film “Modeli” je za mene bio i ostao posao. Ono što je posao za mene nije privatno. Privatan je moj lični život, ali nam je bilo teško kada naša privatnost postane javna tema. Sa kim se viđamo? Koga upoznajemo? U većini slučajeva, takve priče su bile mreža laži. Ja sam se viđala sa nekim ko je bio veoma slavan u to vreme. Počela sam da shvatam zašto se trudio da sakrije svoju privatnost - ističe Naomi Campbell. Ona i njene koleginice su ipak uspevale da pronađu mesta za sebe na kojima su se “osećale bezbedno”. Jedno od njih je bio ušuškani Cafe Tabac u Njujorku. - Tamo smo mogle da se opustimo i uživamo daleko od radoznalih očiju, verovatno zato što je vlasnik bio naš prijatelj Roy Liebenthal. Bilo je to jedno od onih mesta gde ste odete na intimnu večeru, a onda ustanete i igrate, i baš vas briga kako izgledate. Imali su dobru muziku, dobar biftek i pomfrit. Mogli ste da igrate bilijar. To mesto nam je bilo udobno, ne previše veliko i otmeno, jednostavno mesto da se provede vreme, i zato smo ga voleli. Ko god iz sveta mode, filma ili muzike stigne u Njujork, tu je dolazio. Isto je važilo za Roxbury u Los Anđelesu, samo što je taj kafe bio veći i pun filmskih zvezda. Partner je bio naš drug John Enos, pa smo dolazile da ga podržimo.  Volela sam i restoran Muse u LA, jer je tu Herb Ritts organizovao rođendansko slavlje za Tatjanu (Patic) i mene kada sam imala 22 godine. Poklonio nam je po dijamantsku narukvicu iz Tiffanyja. Takav je bio Herb. Volim i Laura Belle u Njujorku. Tamo sam slavila svoj 21. rođendan. Njime smo privukle dosta pažnje. Žurku su organizovali Jason Weinberg i Kelly Cutrone i pozvali sve slavne: Madonnu, Stevena Meisela, Isaaca Mizrahija, Beverly Peele, Sante D’Orazia... Dozvolile smo da Vogue ekskluzivno piše o mom rođendanu. Frizuru su u mom stanu uradili Oribe i Francois, kao i šminku, a ja sam se pojavila u crno-beloj haljini Azzedine Alaia. Sačuvala sam tu haljinu i nedavno je ponovo probala - i dalje mi odlično stoji. Srećna sam, pretpostavljam. Nikada nisam bila na dijeti. Uvek sam mogla da jedam šta god sam želela, mada veoma umereno. Danas, naravno, akcenat stavljam na zdravu ishranu - zaključuje Naomi Campbell.

Autor: Milica Đorđević

Izvor: Harper’s Bazaar UK

Fotografije: Profimedia

Pročitajte još